Семјуел Бекет

Beket Semjuel.jpg
Семјуел Бекет
Семјуел Бекет је ирски књижевник, драматург и романописац. Рођен 13. априла 1906. године у Даблину, у месту знаменитог Џемса Џојса. Отац му је био банкарски службеник и од њега је наследио, кажу његови биографи, смисао за прецизност у формулацијама. Растао је и интелектуално се развијао изван политичких збивања, загледан у друштвена противречја времена, у свет без икаквих перспектива као што су скитнице, људи без обавеза и пословних веза, без посла и дома. Слике тога света, виђене и упамћене још из гимназијских дана, пратиће га целог живота и бити онај протекст од којег ће полазити у стварању својих ликова.



После више година, Бекет ће баш од таквог света доживети удес који замало да се није трагично завршио. Наиме, када се обрео у Паризу, у некој мрачној париској улици, неки скитница је песнику зарио нож у леђа. Скитница завршава у затвору, а Бекет у болници. Када се излечио, отишао је у затвор и упитао скитницу:
„Зашто сте хтели да ме убијете?“
Човек га је дуго гледао, па је, онако јадан и изгубљен, измучено рекао:
„Не знам.“

Бекет у томе није видео ни лаж, ни скривање праве истине. Видео је само одсуство циља и смисла људских поступака, што ће постати један од кључева или образаца његовог стварања, један од начина понашања и делања његових јунака. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делим даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено "трајање" испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса. Да би показао апсурдност таквог живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви), који се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга.

Студије је завршио у Даблину, а онда прешао у Париз, носећи са собом „црни хумор Ирске“. У Паризу је предавао историју енглеске књижевност. Ту је упознао и Џемса Џојса, свог будућег духовног оца. Затим се враћа у Даблин, предаје француски и италијански језик и пише студије о Џојсу и Марселу Прусту. Путује по Енглеској, Немачкој и Француској да би, на крају, за своје трајно станиште изабрао Париз где је и умро 22. децембра 1989. године.
Самјуел Бекет је писао песме, драме и прозу. Дела су му се појављивала у енглеској и француској верзији, аНобелову награду за књижевност је добио 1969. године.


Дела:
beckett-diploma.jpg
  • Марфи (1938)
  • Молој (1938)
  • Малоун умире (1952)
  • Чекајући Годоа (1952)
  • Безимени (1953)
  • Сви који падају (1956)
  • Крај игре (1957)
  • Дивни дани (1960)










Радивоје Ћаласан
Вукашин Радевић





Антидрама Чекајући Годоа

Ток драмске радње
cekajuci godoa.jpgЧекајући Годоа је антидрама у два чина. Јунаци ове Бекетове драме су Владимир (знан и као Диди) и Естрагон (знан и као Гого), две кловновске појаве које поред сасушеног дрвета чекају долазак Годоа. Годоа нико није видео, нити се зна како изгледа, нити је сигурно да постоји и да ће стићи. Време, које имају на претек, испуњавају дијалогом који је монотон, са пуно пауза и понављања.

Драма почиње Владимировим доласком на сцену. Он угледа Естрагона и би му драго. Током разговора Естрагон покушава да изује своје ципеле. Након мучења око свлачења, Естрагон моли за помоћ и напокон скида ципеле. Након тога се појављује питање шта радити сада. Неко време причају о својој прошлости, о ципелама, пертлама, шеширу, злочинцима, о текстовима и догађајима из Библије, све док не примете једно сасушено стабло. Погледају га и почињу говорити шта би могли урадити. Естрагон одједном дође до идеје да се обесе, али немају уже. Њихова размишљања и препирке прекида изненадни Поцов долазак. Поцо није дошао сам, него са својим слугом Ликијем. Поцо им објашњава много ствари од којих је једна сумрак. Рекао им је и доста тога о Ликију и они су од њега тражили да плеше и мисли. Лики је играо и изнео своје мишљење о дубокоумној теми, али неразумљивим говором тако да га је Поцо прекинуо. Пре одласка Лики је угризао и озледио Естрагона. Промену у првом чину, доноси појава Дечака који саопштава вест да Годо неће доћи данас, него сигурно сутра. Такође сазнајемо да дечак живи и ради код Годоа и да има брата којег Годо туче. Коначно је пала ноћ и Владимир и Естрагон су одлучили да се разиђу. Тиме завршава први чин драме.



Почетак другог чина је исти као и први: исти простор, исто време, исти људи, трајање без дешавања и актери без сећања. Владимир се враћа на исто место, но овај пут је позорница без Естрагона. Након кратког времена на позорницу дотрчава Естрагон сав уплашен говорећи да га прати десетак људи који су га већ истукли и желе га и сада истући. Владимир му каже да се смири и да се не боји ничега док су заједно. Када су обојица схватили да опасности нема, Естрагон жели да оду, но Владимир га подсети да чекају Годоа. Естрагон тада предложи да се њих двојица разиђу и два пута каже да ће отићи, но сваки пут остане на месту. Тада након њихових препирки на позорницу по други пут ступају Лики и Поцо, али обојица се одмах сруше и не могу се дићи. Владимир објашњава Естрагону, који тврди да се не сећа ничег од јуче и да јуче нису били овде, да јесу и да су и Лики и Поцо били ту. Када Владимир и Естрагон приђу Поцоу он им каже да је ослепео. Они му помажу да устане, но и они сами падну и не могу устати, но то им након неког времена полази за руком. Поцо још увек тражи њихову помоћ. Њих двојца размишљају и двоуме се и на крају му помогну. Он им онда каже да стигну и Ликија, што они и направе по Поцовим инструкцијама. Они га тада замоле да Ликију каже да пева или мисли, но он им каже да је Лики онемео. Поцо и Лики онда оду. Владимир се неко време чуди о људском постојању и о самоме себи, док Естрагон за то време спава. Владимир пробуди Естрагона и њих двојица се још мало препиру. Мало пре ноћи, поновно долази Дечак који им поновно каже исто, да Годо данас неће доћи , већ ће доћи сутра. Дечак Владимиру овај пут тврди да га се не сећа и да он јуче није био овде. Владимир га покушава разуверити, но то му не иде од руке. У том разговору сазнајемо да Годо има белу браду, да Дечак болује од амнезије и да се његов брат разболио. Дечак одлази, а Владимир и Естрагон поновно гледају стабло и поновно се желе обесити, но поново немају уже. Они одлучују да ће се и сутра вратити на исто место, али да ће ова пут донети уже. Крај овог дела је смешан и често цитиран:

ВЛАДИМИР: Дакле, хоћемо да пођемо?

ЕСТРАГОН: Хајдемо.
(Не мичу се с места.)
Јелена Зорић




Ликови

Владимир

Владимир је један од двојице главних ликова. Он је Естрагонов најбољи пријатељ и друже се цели живот, а пошто је физички развијенији од Естрагона током њиховог другарства га и заштићује. Он је солидно образован и увек објашњава Естрагону многе ствари. Културнији је, интелигентнији и супериорнији.

Владимир свет доживљава као „огроман хаос“ у коме предстоји једино чекање „да Годо дође“, тј. да се траје са илузијом о бољем и другачијем животу у коме ће се нешто, ипак, добро десити. Владимир, обично сигуран у своје речи док преиспитује њихову истинитост, одбацује Естрагонову сугестију да су везани за Годоа. Владимир каже: „И настављао сам борбу“, то каже првом репликом у драми, али до краја није јасно каква је то борба. Владимир и Естрагон размишљају о самоубиству вешањем, као о једном од начина да се испуни време. Али никад не размишљају о смрти у реалистичном смислу, као о нечему што ће их неповратно спречити да се сусретну са Годоом. Владимир то схвата на општем, филозофском нивоу, па каже да је живот пун илузија и промашаја, али да се он стално теши да још има времена. Владимирово размишљање је дато за горком илузијом. Он каже да се подразумева да су они ликови који стоје уместо људи. То је поента Владимировог исказа: „Време споро пролази и тера нас да га прекраћујемо радњама које могу у први мах да изгледају разумно, док нам не постану навика.“ То је кључ целе драме.

На почетку другог чина, Владимир говори о псу којем су ископали гроб и сваки пут ту застане, то онда даје емоционални тон до краја. Када Поцо тражи помоћ од Владимира и Естрагона, Владимир у томе види један облик обраћања човечанству и каже: „Не треба да трошимо време на празне разговоре. Учинимо нешто док нам се пружа прилика! Не дешава се то свакога дана да смо некоме потребни. Истина, не мислим да смо ми неком баш потребни. Други би то учинили исто тако добро, ако не и боље. Онај позив који смо чули малочас упућен је, пре би се рекло, читавом човечанству. Али сад, на овом месту ми представљамо човечанство, па било нам то по вољи или не. Искористимо то пре него што буде прекасно. Хајде да бар једанпут достојно представимо ову пасмину у коју нас је зла коб стрпала.“

Владимир говори о нади: „Кад у нади време траћиш, од ње и бол болујеш, јер могућност све је даља, да се циљ крајњи освоји, она постоји за оног’ ког’ се боји, па само седи и узалудно чека, да ће га са обале повући река, уместо да сам у њој заплови, спавањем се не остварују снови.“

Татјана Ђукић



Естрагон
Естрагон је други од двојице главних ликова. Владимиров најбољи пријатељ и увек су заједно, упркос томе што је Естрагон много пута предложио да се растану. Естрагон је мањи и слабији те је зато увек под његовом протекцијом.
Они нису скитнице, како се то углавном мисли. Бекет то нигде није записао. То су само људи бачени у најосновнији облик постојања. Људски рацио не може да се помири са тим да се нешто догађа случајно, без сврхе, па тако и ова два човека осмишљавају бесмисао чекањем Годоа за кога нису сигурни ни да ли постоји, али који им је потребан да би се нечему надали.


Време, које имају на претек, испуњавају међусобним разговором који је монотон, испрекидан, са пуно пауза и понављања. Уочава се да им је дијалог испразан, као што је и њихово биће, као што је и простор и свет који их окружује. Естрагон са Владимиром разговара о ципелама, пертлама, шеширу, о злочинцима и Христу који се нашао међу њима кад му се судило, али, о њима причају онако узгред, као о некој небитној ствари. Покушавају да се сете откада су на тој ветрометини и који је дан, али –узалуд. Они не знају откуд су пристигли ни где треба да крену.

Естрагон у драми показује да је њему живот шала и да је глупљи од Владимира тиме што приликом изувања ципеле моли за помоћ и мучи се око свлачења; након што је скинуо ципелу појављује се питање шта радити даље; гледајући стабло долази до идеје да се обесе и тиме што им Поцо објашњава појам мрака и сумрака.
Рефренски се понављају реплике Бекетових јунака како Естрагон жели да иде али га Владимир зауставља јер морају да чекају Годоа.


Испразан говор јунака драме прати унутрашња и спољашња празнина и досада која их још више обесмишљава. Ту апсурдну ситуацију најбоље илуструју речи Естрагона: „Ништа се не догађа. Нико не долази, нико не одлази, то је страшно.“

У другом чину све остаје исто: исти простор, исто време, исти људи, трајање без дешавања и актери без сећања. Естрагон се не сећа ни сувог дрвета, ни Поцоа ни Ликија, нити где су то синоћ били.
Заборав, садржан у глаголу „не знам“, који се стално понавља , све више добија на значењу.
У наметнутим и судбински предодређеним околностима биће човека почиње да осећа тескобу. Реч је о психолошкој тескоби беспомоћника која се пење до очаја. Њу најбоље оличавају речи Естстрагона: „Ово је одвратно!.... Страшно!.... То је ужасно!... Несрећан сам!...“ Чекање да се може десити нешто боље и друкчије једина је нада човека, остављеног од Бога и препуштеног себи.



Анђела Абутовић

Споредни ликови
Као споредни ликови у овој драми појављују се Дечак, Поцо и његов слуга Лики. Дечак ради за Годоа, он је његов гласник и ради као пастир. Сваки дан је обавештавао Владимира и Естрагона да ће Годо доћи сутра. Његов брат такође ради код Годоа и прилично им је добро, осим што Годо повремено туче његовог брата.

Поцо је паметан путник који се кроз драму појављује са својим слугом Ликијем. Поцо делује господствено. Носи одело, наочаре, шешир, пуши лулу и једе пилетину. Он оличава господаре света, власнике капитала. Главне ликове научио је доста ствари. Веза између Поцоа и Ликија одређена је конопцем. Лики је Поцов верни слуга. Он је већ стар и није способан ни за шта, зато своје послове служења обавља што боље може у нади да ће га Поцо задржати. Пре је знао много ствари као што су плес, читање и мишљење али сада све то ради много теже, а у другом чину сазнајемо да је постао глувонем. Његов газда Поцо се према њему понашао насилнички јер је имао навику заповедања. Обраћао му се погрдним именима и мучио га али Лики извршава све наредбе без колебања или побуне. У другом чину сазнајемо да је Поцо ослепео. То се појавило као казна на његово понашање и уздигнутост. Код њега преовладава убеђење да се свет не може променити. Његов свет је лишен етичких вредности и духовних садржаја што он сам схвата.

Веза између ова два лика представља пројекцију класне подељености света у коме све постаје неизвесно и несигурно, лишено људске солидарности.


Тамара Ђуришић


Критичари о Годоу

Семјуел Бекет је писац који за 25 година плодног рада није на себе скренуо пажњу књижевне критике, а за то време је објавио десетак занимљивих књига. Занимљиво за овог писца је то што је критика за његова дела почела да се пише тек после његове смрти. Бекет је и сам важио за критичара, написао је критику ( критичку студију ) за француског аутора Марсела Пруста, као и за своје дело „Чекајући Годоа“.
„Чекајући Годоа“ је дело којем су многи критичари дали свој печат. Неки од критичара који су писали критике за ово дело су: Алфред Жари, Ежен Јонеско, Марсел Јанко, Аполинер, Ели Финци, Елиз Доменак и многи други. Најодважнији критичар овог дела, као што сам већ и напоменула, је и сам писац Семјуел Бекет.

Уметничка визија егзистенције бића и ововремене цивилизације у драми „Чекајући Годоа“ делује доста суморно и онеспокојавајуће у свој својој апсурдности. Филозофску пројекцију те бекетовски интониране апсурдности у овом делу најбоље је записао наш врсни есејиста и велики познавалац европске театрологије модерних струјања у њој – Ели Финци. У свом запису он говори да :
„... У аутоматизованом простору, где ни време ни место немају својих одређења, где су, дакле, само нека врста произвољних субјективних функција, ни сам човек, у тој Бекетовској поемској поеми о безнађу, нема ни своје психолошке, ни своје социјалне идентичности. Он је само беспомоћна сламка на ћудљивом ветру случајности: збир апсурдних подстицаја и произвољности, никад доследан себи, апсурдан у апсурду, јер је без јучерашњице и без сутрашњице, јер је сва његова садашњост у узалудном чекању нечег што неће, што не може доћи. Између рођења и смрти, умирања цео живот Бекетовог човека само је једно залудно, мучно чекање нечег неодређеног, што аутор само симболично одређује у театарској слици тог стања, именом Годоа.“
Критика је писала да је Семјуел Бекет успео у нечему што је теоретски немогуће, написао је драму у којој се ништа не дешава, а која држи публику приковану за столице. Критика је ово дело окарактерисала као трагикомедију:

„Ове су драме подтрагедија ( инфра – трагедије ). Трагедија се овде враћа тамо где је не очекујемо – са стране богова и хероја, она налази исходиште у комичком.“ – Елиз ДоменакРозе Блен је у својој критици највише пажње посветио језику који је Бекет користи (језик који он користи је непримерен ситуацијама у којима се ликови налазе), на ликове који подсећају на ликове из традиционалних комедија. Бленова критика гласи: „Традиционална драма значи пре свега, психолошко јединство лика, узрочно последични развој радње и референтни језик. Драме Јонеска, Бекета и Адамова одбацила су сва три постулата. Ликови најчешће подсећају на ликове традиционалне комедије. Комичка редукција лика на једну или две димензије. Језик такође редукован. Или, непримерен ситуацијама у којима се ликови налазе. Те драме су нелитерарне јер им смисао није у језику – ако се покуша пребацити у наратив – све се губи.“.
Слободан Селенић у својој критици пише о томе како Бекет никад није користио термине као што су класа, слој, идентитет врсте, самоубиство и слично: „Ниједног тренутка ниједан апстрактан или општи појам није употребљен. Нико не говори о класама, о идентитету врсте, о самоубиству, о апсурду живота. Све што хоћемо и можемо да дознамо из Бекетове драме дознајемо посредно. Рецимо, у сцени који смо условно назвали сценом идентитета врсте, ниједном се не помиње идентитет врсте.(...) Па ипак пристанемо ли да се укључимо у Бекетов алегоријски механизам, пратећи ову сцену пажљиво, видећемо да се у њој заиста говори о могућности да човек провери и потврди свој лични идентитет, а будући да су Владимир и Естрагон представници човечанства – идентитет људског рода.“.
Селенић мисли да је смисао Бекетовог стваралаштва „негде у паузама, у недореченостима; у асоцијацијама које изазива одређена језичка структура, или још пре, у ономе што откривамо иза неспособности језика да пренесе одређени смисао.“
Мартин Еслин пише да је Бекет, упитан шта је тема Годоа, одговорио : „Постоји изванредна реченица код Августина: Не очајавај, један од лопова био је спашен. Не ослањај се на провиђање: један од лопова био је проклет. (...) Мене занима облик идеја, чак и када не верујем у њих. (...) Ова реченица има изванредан облик. Њен облик је оно што је важно.“



Петар Селем је у својој критици највише пажње посветио симболици песка и стабла у делу „Чекајући Годоа“. Он пише да је песак наш пртљаг који вучемо за собом, да нам је песак уточиште кад не постоји ни једно друго место на које би могли отићи. Такође, Селем пише као нам је судбина записана у песку.„Пијесак је, дакле, наш пртљаг, садржај нашег ковчега, наша попудбина, он је пејзаж од којег нас одвајају зидови јадног нам скровишта, али који већ продире у настамбу. Кад нестаје скровишта и зидова, он је задње уточиште, твар која нас прима,прихвата, грије, гута и са свима поравнава. Оно што радимо уписано је на пијеску, што желимо дохватити као пијесак нам кроз прсте протиче, наше је вријеме пјешчани сат који се увијек износа окреће и у којем пијесак тече из шупљег у празно.“
„Стабло – Крст, постаје стабло живота. А они који чекају, заслијепљени и само заузети, остају мртви. (...) Листање сувог стабла казује да је Годо дошао. А људи, слепи поред здравих очију, чекају и даље господина дуге бијеле браде који би се требао појавити на раскршћу.“
Петар Селем казује да се Бекетова слика света може сажети у ове две слике, две темељне метафоре, у масу песка и суво стабло.

Pero_mastilo_4444.jpg



„Живети у машти. Покушавао сам. Мора да сам покушавао. Маштати. То није права реч. Ни живети. Није важно. Покушавао сам, док је у мени шеткала дивља звер озбиљности, беснећи, ричући, кидајући са мене комад по комад. Радио сам сам. Сам самцат, скривен од свих...“ С. Бекет

Ребека Грубор


Записи са часа


Од недавно су часови српског језика постали занимљивији. Уведен је нов начин рада, односно уведено је одржавање јавних часова. Први јавни час који је био у вези са темом „Глембајеви“ одржао се прошле школске године. На часу су поред излагача присуствовали и ученици из одељења и професори. Час је био очекивано добар. Поучени добрим искуством, ученици IV-3 Економско-трговинске школе у Кули, дана 27. новембра 2012. године одржавају још један јавни час у вези са делом Семјуела Бекета „Чекајући Годоа“. Одлучено је да овом јавном часу треба да присуствују само ученици из одељења и професор српског језика.


Учесници овог пројекта су нас на самом почетку упознали са биографијом писца и његовим делима, затим са критиком и самим делом као и са анализом ликова. И за све време док су ученици презентовали своје радове, у позадини је ишла пропратна презентација која је обухватала све битне елементе. Анализа дела је била добра, јер је обухватала целокупан ток радње и била је јасна и разумљива. Пред крај је изведен један одломак из дела који је све присутне насмејао. И на самом крају је уследило приказивање сајта на коме су објављени сви радови, приказан шаљив стрип и квиз од 10 питања где можете проверити своје знање. Већина ученика је свој посао урадила изванредно. Неки су причали и сувише брзо а код неких се могла приметити блага трема , која их није много спутавала у излагању. Код свих учесника се јасно видео уложени труд.Посебну пажњу сам посветила праћењу и вредновању играња одабраних улога и сценске адаптације одломака из драме. Улогу Владимира и Естрагона одиграли су Владимир Намачински и Милан Маливук. Што се тиче самог сценског наступа немам већих замерки, једино што су могли да буду мало креативнији. Да, на пример, осмисле неке костиме или сцену да уреде другачије, да убаце неке елементе, можда и реквизите. Сама идеја је јасна и уочљива и излагање је било јасно. Текст нису најбоље научили, па се у неким моментима могло приметити да су се збунили, али су у тим ситуацијама успели да засмеју публику. Приказане сцене у великој мери помажу у разумевању дела, јер је неком вероватно био проблем да склопи слику у глави. Конкретне радње у делу нема, па је самим тим било тешко одабрати нешто занимљиво. Међутим, они су се добро снашли и припомогли у разумевању дела. Глумци су унели лични став у улоге које су играли. Успели су да оживе ова два лика и да их на свој начин прикажу. Посебно бих похвалила Милана Маливука који није био предвиђен за играње улога и који се датој ситуацији веома добро снашао и дао свој максимум.
На овом, као и на претходном јавном часу смо на занимљив и интересантан начин савладали тешко дело. Такође, сви смо имали прилику да будемо део пројекта и да се осећамо као део целине. Неки су вежбали јавни наступ, слободу говора пред публиком, играње улога, док су други развијали своје критичарске способности. У сваком случају, јавни часови су добар начин да се сви ученици ангажују и потруде око анализе неког дела.

Данијела Јованић







У средњој Економско – трговинској школи дана 27.новембра одржан је други јавни час из српског језика и књижевности. На часу су ученици огледног одељења IV-3 говорили о Самјуелу Бекету и његовој драми у два чина Чекајући Годоа. Јавном часу присуствовали су ђаци IV-3 који су прошле године одржали први јавни час из српског језика и књижевности говорећи о Глембајевима. Наравно, била је и присутна професорица српског језика и књижевности Александра Секулић и психолог школе.
Ђаци су гледали и уживали у представљању дела Чекајући Годоа, од стране својих другара из разреда, научили су доста о самом писцу, његовом делу и раду и самој драми о којој је било речи. Они су имали и задатак да пажљиво прате цело дешавање, како би на крају похвалили другаре и указали на могуће грешке, а затим написали извештај. Мој задатак је конкретно био да пратим презентацију коју су направили у Power Pointu и која је пратила излагање излагача. Почетак презентације ми се много свидео. Садржи битне податке и занимљивости, слика писца, назив, слова су видљива. Док код каснијих слајдова постоји превише текста, слова су ситна. Сматрам да слајдови који су исписани од врха до дна текстом, ситним словима, никоме нису занимљиви.
Излагачи су били одлични. Свако је припремио свој говор и знао о чему говори. Говорили су јасно, гласно, умереним темпом. Било је и оних који су брзали и правили поштапалице, али веома ретко. Презентација је пратила самог излагача и због тога мислим да није било потребно исписивати на слајдовима цео текст, већ само тезе и убацити неке слике, како би визуелно изгледала лепше и била занимљивија. Излагачи су били фокусирани на публику и нису имали превише треме, што је добро. Сви који су учествовали су били одлични, све укупно ми се јако свидело. Посебно бих издвојила део када су глумели одломак из драме. Било ми је занимљиво слушајући их, научила сам доста тога о писцу и делу које нисам читала. Међутим, после њиховог излагања, узела сам драму да читам.

Маја Мартић







Дана 27.11.2012. присуствовала сам јавном часу који су одржали ученици IV разреда „Економско-трговинске“ школе у Кули. Тема јавног часа била је драма Самујела Бекет „Чекајући Годоа“. Мој главни задатак био је да оценим излагања ученика који су говорили о биографији писца, току драмске радње, ликовима, као и о разним критикама везаним за саму драму.
Прво што сам приметила јесте да је свако од излагача свом задатку приступио врло озбиљно и одговорно, с циљем да га одради на најбољи могући начин. Приметила сам да је сваки излагач био добро припремљен и добро информисан о теми о којој је говорио. Већина њих је имала занимљива излагања и освојила је пажњу публике. Док су други својим пребрзим говором, читањем добро не наученог текста и неразумљивим реченицама које су узрок пребрзог говора, своја излагања учинили мање занимљивим и неразумљивим публици. Иако се код сваког од излагача приметио уложени труд и напредак, посебно бих издвојила и похвалила Ребеку Грубор, Тамару Ђуришић и Анђелу Абутовић. Сматрам да су њихова излагања била одлична, занимљива, добро припремљена и научена, говориле су смирено, разговетно и јасно, биле су усмерене на публику, став тела и израз лица указивали су на то да су без треме приступили овом излагању и сматрам да су због тога заслужиле све похвале.
Са јавног часа носим позитивне утиске и нека нова сазнања и информације о драми „Чекајући Годоа“, тако да је сам циљ јавног часа испуњен. Мислим да је оваква врста учења корисна и занимљива и служиће ученицима у будућности.

Дајана Карагаћа




Претходни час српског језика разликовао се од уобичајних часова. Од недавно почели смо да практикујемо другачији начин рада у којем су сви ученици активнији и ажурнији. Главна тема часа било је дело Самјуел Бекета "Чекајући Годоа" .
Имали смо прилику да чујемо различита излагања о делу. Једна група ученика је имала задатак да на што бољи и занимљивији начин прикаже дело другој групи ученика тј. публици. На овом часу мој задатак је био да пратим презентацију која је била одрађена на рачунару и начин излагања ученика. Ученици који су држали час нису имали лак задатак, али су се сви одлично снашли у улогама које су им биле додељене. Приметило се да су излагачи уложили много труда и рада како би гледаоци ( који нису читали дело) могли да схвате о чему се заправо ради у делу. Током излагања сви ученици били су одлични, говорили су јасно, гласно и што је најважније успели су да придобију пажњу публике. Презентација која је била одрађена на рачунару је у почетку била одлична, слајдови су били усклађени са презентатором и најбитније је обухваћено. Једина замерка је при крају презентације, зато што је било превише ситног текста. Суштина таквог начина презенрације јесте да се обухвате само најосновније тезе. Целокупан утисак овакве наставе је позитиван.
Сматрам да је веома користан овакав начин рада како би ученици могли да развију способности излагања и да се ослободе треме.


Ивана Попадић

xWaJXnl6xkWa_6VGOay8zg2.png