КЊИЖЕВНОСТ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА
Књижевност између два светска рата обухвата период између Првог и Другог светског рата, мада се њени корени наслућују и у деценији која претходи Првом светском рату. Међуратна књижевност не подразумева јединствен покрет или одређени књижевни програм, него је од разних струјања и многих изама (као и у време модерне), чији су узроци и покретачи у незадовољствима постојећим животом и у великој потреби интелектуалаца и стваралаца за радикалним променама у уметности, што је довело до појаве новог и модерног у књижевности и сликарству између два рата.
Уједно је и књижевни и ликовни покрет.
Оно што је покренуло овај правац било је незадовољство постојећим животом и потреба уметника за радикалним
променама у уметности и друштву,
Осећања која су била присутна су стрепња, страх, љубав, братство,потрешеност, сажаљење, узбуђеност,
борбено-револуционарни занос. Разарања и умирања, трауме, разочарања и клонућа, засићеност и незадовољство постојећим - увелико су били присутни у свету и човеку, снажно се манифестујући у погледима на живот, смисао трајања и само уметничко стварање. А друштвени проблеми и кризе, који су се испољавале још пре рата, сада изнова добијају на замаху, уносећи дезорентацију, беспомоћност, стрепње и усплахиреност пред неизвесном будућношћу и оним што је почело - Октобарском револуцијом.
Писци су били политички ангажовани.
Стих је слободан, променљивог ритма, а стил препун стилских фигура. Почиње трагање за формама и изражајношћу која ће тај нови сензибилитет и постојећу трауму човека, тек изашлог из рата, да уметнички изрази. Међутим, и поред захтева за радикално новим решењима, то ново или модерно, ипак, није могло без наслеђа и оних који су му претходили. Реч је, дакле, о међуратном модернизму чији се почеци јављају пре Првог светског рата у Француској, Италији и Немачкој, и то у виду делимичне и апсолутне негације већ постојећих струјања и поетика.
Прво се у сликарству јављају нови захтеви и изрази. Долази до појаве оглашавања фовизма у сликарству; склоност ка примитивној и црначкој уметности доводи до појаве кубизма - јављају се сликари Брак и Пикасо (1908). У "Фигароу" у Паризу 1909. године Маринети објављује свој манифест футуризма; чија ће постојбина бити Италија, да би своју пуну афирмацију као покрет доживео у Русији после Првог светског рата у стваралаштву Владимира Мајаковског.
У Немачкој се јавља нови правац - експресионизам, који ће свој пуни замах доживати после Првог светског рата. Јављају се и други изми: имажизам (у Русији), дадаизам, конструктивизам, ратна књижевност, надреализам, социјална књижевност.
Уметници су трагали за формама и изражајношћу који ће изразити трауму човека изашлог из рата.
Међуратни модернизам условили су:
1. Први светски рат
2. појава Октобарске револуције
3. оштра подељеност у друштву
Први светски рат је био велики потрес за милионе људи јер је довео до озбиљних историјских ломова, али мало шта је изменио и решио од многих унутрашњих конфликата у појединим заједницама.
Појавили су се нови покрети као што су ЕКСПРЕСИОНИЗАМ, ФУТУРИЗАМ И НАДРЕАЛИЗАМ.

Најпознатији представници модернизма у сликарству су: Матис, Брак, Пикасо, Кандински, Салвадор Дали и др. У светској књижевности између два рата посебно се истичу: Бертолд Брехт (Мајка храброст, Добри човек из Сечуана), Ернест Хемингвеј (Сунце се поново рађа, Збогом оружје), Вилијам Фокнер (Крик и бес), Томас Вулф (Погледај дом свој, анђеле), Вирџинија Вулф (Госпођа Даловеј), Франц Кафка (Процес, Замак), Херман Хесе (Сидарта, Демијан, Степски вук), Томас Ман (Чаробни брег, Јосиф и његова браћа), Гијом Аполинер (Мост Мирабо - песма, Тирејсијине дојке - драма, Калиграми - песме), Aндре Бретон (оснивач надреализма, приповетка Нађа), Луј Арагон (Сељак из Париза, Базелска звона, романи), Михаил Шолохов (Тихи Дон), Борис Пастернак (збирка песма Друго рођење, Висока болест), Владимир Мајаковски (Леви марш, комедије Стеница, Хладан туш), Осип Мандељштам (Шум времена, песме), Јесењин (Исповест мангупа, Крчмарска Москва), Лорка.


ЕКСПРЕСИОНИЗАМ

Експресионизам је правац који се јавља као реакција на импресионизам због тога што се уметник у импесионизму "своди на хладно исказивање утисака које му пружа природа, а не настоји да у те утиске унесе више личног реаговања", да утисне нешто од силине својих емоција и траума.

Потиче од латинксе речи expressio што значи израз или изразити себе.
Настао је у Немачкој и трајао је од 1910-1925 године.
Овај покрет значио је изражавање најдубљих импулса новог човека 20.века.
Карактеристике су:
  • побуна против механизације живота и стравичне судбине човечанства
  • одбацивање претходне уметности, култа класичне лепоте и хармоничности
  • потпуна слобода у животу и уметности
  • снажном акцијом супротстављају се усамљености и страху
Најчешће теме биле су социјално-класна питања, болест, смрт, визија космичког пространства.
Реченице су биле сажете, стих слободан а ритам силовит.
Велика употреба стилских фигура као што су синестезија, хипербола, симболи.
Представници: Готфрид Бен, Херман Хесе, Франц Кафка, Бертолд Брехт, Георг Тракл, Егон Шиле.

250px-Egon_Schiele_061.jpg
Егон Шиле (Портрет Едуарда Космака)

260px-Hermann_Hesse_1927_Photo_Gret_Widmann.jpg
Херман Хесе



franz_kafka_2_jpg_800x800_q85.jpg
Франц Кафка



ФУТУРИЗАМ

Потиче од латинске речи futurum што значи будућност.
Покрет настаје у Италији и његовим покретачем сматра се Филипо Томазо Маринети са манифестом 1909 године.
Главне карактеристике су :
  • негација и рушење традиције, побуна против постојећег, учмалог, устаљених институција
  • култ машине и брзине
  • величање рата
  • динамичност и аритмичност
  • слободан стих
  • употреба нелогизама, вулгаризама, "заумна" лексика, неразумљивост
  • употреба стилске фигуре ономатопеје
  • у Русији се слави револуција, снага и пролетери

Представници: Филип Томазо Маринети, Владимири Хљебников, Владимир Мајаковски


dyn009_original_198_300_pjpeg_2535747_f69e52f4b364e060cd20f419443cae2c.jpg
Владимир Мајаковски


Рођен у Грузији 19. јула 1893. године.
Руски књижевник, песник, драматичар, писац филмских сценарија, сликар, редитељ, глумац.
Својим делом извршио је велики утицај на развој совјетске поезије.
Уводи у руско песништво футурализам.
Завршио је живот самоубиством 14.априла 1930.године.
Песник је јавно изјавио: "Мрзим све оно где се смрт јавља и снује! Обожавам живот ма какав био!".

"ОБЛАК У ПАНТАЛОНАМА"


Мисао вашу,
што машта на омекшалом мозгу ,
ко лакеј на масној софи, од сала надут,
дражићу дроњцима срцаокрвављеним грозно,
сит наругавши се, безочан и љут.

Ја у души немам ни једне седе власи,
ни старачке нежности нема у њој!
Свет сам заглушио снагом свог гласа,
двадесетогодишњака - идем,
лепотан, свој.

Нежни!
Ви љубав стављате на виолину.
На таламбасе је мећете, грубе.
А не можете ко ја изврнути своју кожурину,
тако да свуда све самих усана буде.

Дођите у кафану да се научите -
у хаљини од батиста права,
пристојна чиновница анђеоске лиге.
И која усне спокојно прелистава,
ко куварица страница своје књиге.

Ако хоћете,
од меса бесан ћу да режим
- и ко небо мењајући тонове -
ако хоћете,
бићу беспрекорно нежан,
не човек, већ - облак у панталонама!

АНАЛИЗА ПЕСМЕ

У првом делу поема - он даје запис срца, историју својих узбуђења и љубавних чакања у Одеси. Мењајући из стиха у стих своја расположења и ритам стиха, песник нас уводи у тескобу заљубљеног , који у дугом чекању и одбројавању минута види своју немоћ. Чекање се продужује у бескрај. И поноћ је стигла, а ње већ нема. Њено одсуство, унутрашња празнина, очај и клевета.
  • прво значајно остварење песника
  • посвећена великој љубави Љиљи Брик али инспирисан једном другом љубављу
  • песма је сажета у четири песме односно четири поклича:
  1. доле с вашом љубављу
  2. доле с вашом уметношћу
  3. доле с вашим уређењем
  4. доле са вашом религијом

Облак у панталонама

НАДРЕАЛИЗАМ


Потиче од француске речи surrealisme што значи изнад реализма.
Настао је у Паризу 1924.године.
Андре Бретон је аутор првог манифеста надреализму. Касније ће написати и други и трећи манифест.

Карактеристике су:
  • негаторски однос према традицији или наслеђу
  • настао је из дадаизма, Фројдове психоанализе
  • одсуство логике, разума у корист ирационалног
  • укидање граница између свесног и несвесног, физичког и психичког, спољног и унутрашњег
  • аутоматизам, диктат мисли, успостављање везе између свега, слободна игра асоцијације
  • неочекивано, немотивисане, нелогичне слике, необични слојеви речи, изненађеност читалаца и гледалаца
  • наглашена социјално-револуционарна црта

Представници: Андре Бретон, Пол Елијар, Луј Аргон



ЕРНЕСТ ХЕМИНГВЕЈ - СТАРАЦ И МОРЕ
Читалачки дневник

Биографија писца:

objavljeno-novo-izdanje-hemingvejeve-knjige-sa-39-verzija-kraja-slika-150039.jpg

Рођен је 1899. године у отменом предграђу Чикага. Отац му је био лекар и ловац. Волео је лов, реке и риболов; те је своју страст према риболову пренео на сина. Ернест је са 19 година постао самосталан. Отишао је у рат и борио се у Италији, где је био рањен. Једно време, после Првог светског рата, живео је у Паризу.
Припада генерацији америчких писаца који стварају између два рата. Одликује га наглашени индивидуализам. Све је волео, кроз све пролазио и свему се предавао. Волео је бокс и кориду, лов и дивљину, риболов, море и реке. Бавио се новинарством, писао новинске чланке и књиге. Учествовао је у Првом светском рату, шпанском рату и Другом светском рату. Путовао је, освајао жене, пролазио кроз многе драматичне ситуације. Посећивао је коњске трке, одлазио у планине на скијање, ишао у Шпанију да посматра борбе са биковима. Путовао је по Африци и Азији. Размишљао је о суштини живота и писао о њему. Живот је сагледавао кроз обичне и свакодневне ситуације. После Другог светског рата, живео је на Куби, на обали океана и тамо је проводио дане предајући се задовољствима која му живот значе.
Писао је ратну прозу. Објавио је многа дела. Најзначајнија су:
  • Збогом оружје - 1929.
  • Имати и немати - 1937.
  • За ким звоно звони - 1940.
  • Снегови Килиманџара - 1935.
  • Преко реке па у шуму - 1951.
  • Старац и море - 1952.

За дело Старац и море је 1954. године добио Нобелову награду. За њега је живот био само једна велика авантура. Сматрао је да није важно колико се дуго живи, већ како и са каквим интензитетом. Тај животни став, преносио је и на своје јунаке. Ернестови јунаци, узимају све од живота и све му дају. Такав је и стари Сантјаго у делу Старац и море.
Када је осетио да се његово тело рушу и да га здравље напушта, извршио је самоубиство, убио се из ловачке пушке.


Кратак садржај дела:

Главни лик романа је Сантјаго ел Кампсон. Сиромашни старац из колибе који, сем дечака Манолина, нема пријатеља. Он је био старац који је сам самцит у своме чуну рибарио у водама Голфске струје. Старац је био само кост и кожа а његов врат страга сав у дубоким браздама. На образима је имао мрке пеге доброћудног рака коже што га изазива одсјај сунца од тропског мора. Пеге су се спуштале дуж обе стране лица док су му руке носиле дубоке ожиљке од ужади којом је извлачио тешке рибе. Све је у њему и на њему било старо, све сем очију, а оне су имале боју самога мора и биле веселе и непоражене. Највећи део живота је провео на мору, са надом да ће уловити највећу рибу која је икад уловљена. Велика риба се јавља као централни мотив, трајна опсесија и сан.
Сантјаго већ 84 дана ништа није уловио. Није имао среће, те га је напустио и дечак Манолин. Сантјаго се отискује на пучину, како би коначно уловио рибу о којој сања целог живота. Уловио је велику рибу. Док је борба трајала, Сантјаго је био усредсређен само на њу. Задавао јој је бол, муку, али му је риба узвраћала. После борбе која је трајала три дана и две ноћи, успео је да је победи, али не и да је привезану за чамац сачува од ајкула. Упркос томе, осећао је задовољство што је ипак победио. Савладао је велику и дугачку рибу ("пет и по метара од носа до репа"), иако је од ње остао само костур који је био доказ тешке борбе. Сви су се томе чудили када се вратио, многи су се дивили и о томе причали. Борио се док је могао и имао чиме. Прво време га је мучила самоћа и ћутање, затим и физички бол. Увек када је осетио напор и потребу за помоћи, сетио се дечака и говорио: Како бих волео да је дечак са мном. Када би само дечак био са мном. Без обзира на невоље и муке које су га снашле, није губио наду, храбрио је себе: Буди смирен и јак, старче. Чувај бистрину у глави и подноси патњу на начин достојан човека. Веровао је у себе и није губио наду.
Јунак дела Старац и море, био је окренут мору и везан за њега. Море је природа, из воде је настао свет, море храни човека. Познавао је тајне мора. Море је метафора живота.

Дело је писано језиком који је конкретан, једноставан и рационалан. Може се тумачити као велика алегорија са више метафора и симбола. Старац је сам по себи метафора, риболов је симбол - трагање за срећом, риба је симбол - симбол среће, за Сантјага значи срећу, уловити је значи доћи до среће. Несвесно, Сантјаго жели да се врати времену своје младости, времену када је био шампион у риболову.



Франц Кафка - Процес


Kafka.jpg

О писцу

Франц Кафка један је од најзначајнијих писаца двадесетог века. Рођен је у Прагуу непосредној близини јеврејског гета, 3.јула 1883., а умро у 40. години у санаторијуму Кирлинг крај Клостернојбурга, у близини Беча.
Његова дела обележена су страховима и нервозама људске егзистенције. Многи књижевни критичари у Кафкином делу откривају елементе егзистенцијализма, или бар наговештаја ове филозофије. Већина дела објављена су постхумно захваљујући његовом пријатељу Максу Броду.
Похађао је немачке школе. Завршио Староградску немачку гимназију, уписао права, затим прешао на германистику, па се опет вратио на права. Бриљантно је завршио правни факултет а 16. јуна 1906 добио је диплому доктора правних наука.
Дела: романи: Процес, Замак, Америка, приповетке: Ложач, Мала жена, Јазбина, Преображај, писма: Писма оцу, Писма Милени, Писма пријатељима.
АНАЛИЗА ДЕЛА:
Роман Процес је експресионистичко дело и модеран роман. У наслову има реч процес која значењски оставља могућности за различита тумачења. Процес може бити:
  • процес, ток, путања настанка, поступак
  • судски процес, судски поступак
  • процес болести, оздрављења
  • процес одрастања
  • процес (рачуноводство) појам у рачуноводству
  • живот је процес, брак
У Кафкином роману реч је о судском процесу који се води против Јозефа К.
Главни јунак романа је Јозеф К. Стар је тридесет година, банкарски чиновник, од угледа, живи монотоним животом. Много тога је бесмисленог-апсурдног у главном лику, његовим поступцима и њему самом. Он је наиван човек, грађанин, једноставни чиновник, који сматра да је заштићен својим друштвеним положајем, правом и законима који важе за све. Истовремено је отуђен и усамљњн, изгубљен човек у савременој цивилизацији. Наилази на неразумевање околине. Живи у друштву, а не зна за скривене механизме по којима то друштво функционише. Никада се није интересовао за норме и законе тога друштва.Због чега се процес води против Јозефа К.и шта је прекршио, не зна нико сем тужилаштва. Постоје скривене институције које воде до најмоћнијих људи који одлучују у роману Процес и оптужбама у процесима које воде против других и суде им без права да се бране. Моћне силе могу све, њима је све дозвољено. Покрећу процес, доносе оптужбе, пресуде, привремено ослобађају. Увек остављају простора за неизвесност. Оптужбе и пресуде су увек тајне.Процес је хроника Јозефовог суђења, његове борбе са непознатим законом и недодирљивим судом.Крај романа показује трагичан искох процеса у коме главног актера романа уочи тридесет и првог рођендана, двојица џелата одводе у каменолом где ће му окончати живот. Док џелати врше ритуал Јозеф К.баца погледа на зграду близу каменолом и гледа у прозор на коме се појављује човек. Он поставља себи низ питања док гледа у прозор. Шта то значи? Да ли је то последњи опрост или признање слабости?Прозор означава спасење, пролаз, боље сутра, док светлост може бити божанска, светлост раја или исто спасење.Смисао дела Процес јесте у томе да Јозеф К.упозна свет и друштво у коме живи.

ФЕДЕРИКО ГАРСИЈА ЛОРКА
(5. Juna 1898. – 19. Avgusta 1936.)



Lorca_(1914).jpg

Лорка, један од највећих шпанских песника овога века, представник европског модернизма. Песник, драмски писац, глумац, режисер и сценограф, врста музичара и сликар. Као музичар био је страственик истраживач народне мелодије и песме.


Студирао је права, али се бавио књижевношћу и музиком; био је прогресивно оријентисан. Када је избио грађански рат , одлази из Мадрида у своју родну Гранаду да се склони од острашћених франкиста, али га тамо налазе и у зору одводе. Убијен је 1936. године.

Лорка се као песник јавља 1921. године, када објављује збирку Књиге песама, а потом су дошле књиге:
- песме
  • Цигански романсеро
  • Песник у Њујорку
- драме
  • Крвава свадба
  • Дом Бернарде Албе
- Најпознатије песме Лорке су:
  • Неверна жена
  • Романса шмансе жандармерије
  • Романса Месечарка
  • Опроштај
  • Песма коњаника

У Лоркином стваралаштву присутан је утицај више струјања, у првом реду експресионистичког , мада се јавља и нека обележја надреализма, помешана са елементима традиционалне песме и звука. Његово песништво је невероватан спој традиције и авангарде, што га чини звуковно богатим за слух. Лоркина поезија је искрена, чиста и све се у њој приказује на устрептао и узбудљив начин, а пуна је емоција и загонетних значења. Поезија овог песника је изобиље од метафораи симбола: "из песме Романса Месечарка" флауте полутаме, глатки снег гонга, руже од црног барута, тишина је " огртач смрти", јаблан је "учитељ поветарца", лептир "дух свиле" итд.

" РОМАНСА МЕСЕЧАРКА"

Зелено, волим те, зелено.
Зелен ветар,зелене гране.
Брод на мору
И коњу планини.
Опасана сенком
она сања на веранди,
зелене пути,косе зелене,
са очима од хладног сребра.
Зелено,волим те,зелено!
Под луном Циганком
ствари пиље у њу
она их не види.

Зелено, волим те, зелено!
Велике звезде од иња
долазе са рибом сенке
што отвара пут зори.
Смоква трља ветар
кором својих грана,
брег, мачка лупеж,
јежи своје љуте агаве.
Али ко ће доћи? И Одакле?
Она чека на балкону,
зелене пути, косе зелене,
сањајући горко море.

-Куме, даћу ти
коња за кућу,
седло за њено огледало,
ноћ за њен огртач.
- Куме,долазим крварећи
из Кабриних кланаца.

-Кад бих могао, Младићу,
лако би се нагодили.
Али ја више нисам ја
Нити је мој дом више мој.

-Куме, хоћу да умрем
пристојно у својој постељи
од челика и, ако је могуће,
са холандским чаршавима.

Зар не видиш моју рану
од груди до грла?

-Триста црних ружа
покривају твој бели грудњак.
Крв ти ври и мирише
око појаса.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.

- Пусти ме бар
на високе веранде,
пусти ме да се попнем! Пусти ме
на зелене веранде.
верандице месечеве,
где капље вода.

Већ се пењу два кума
на високе веранде.
Остављајући траг крви.
Остављајући траг суза.
Дрхтали су Кровови,
фењерчићи од лима.
Хиљаду стаклених дефова
рањавало је зору.

Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.

Два кума су се попела.
широк ветар остављао је
у устима чудан укус
жучи, ментола и босиљка.

-Куме, гдеје, реци ми,
где је твоје горко девојче?
- Колико пута те је чекала
свежа лица, црне косе,
на тој зеленој веранди.

Над огледалом бунара
Циганка се њиха.
Зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
Месечев сталактит од леда
држи је над водом.
Ноћ је постала интимна
као мали трг.

Пијани су жандари
лупали на врата.
Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњу планини.

Песма је из књиге "Цигански романсеро", једна од многих у којој се додирује страст, крв и стрепња, љубав и смрт. Песма Романса месечарка почиње величањем зеленог: "Зелено, волим те зелено". Зелено је боја свих ствари у ноћи и она ће се стално јављати: зелен ветар, зелене гране, зелен пут, коса зелена, зелена коса, зелена веранда.

Ово песничко дело Федерика Гарсије Лорке пуно је емоција, црних слутњи и драматике која извире из дијалогадва субјекта, два Циганина, и ситуације у којој се они налазе. За њима је потера, на трагу су им пијани жандари. Изузетном имагинацијом, стихом врло динамичним и емоцијом која се јавља као флуид и држи целу песму, песник успева да доведе у везу врло удаљене предмете из стварности и да их асоцијативно интегрише у целину, а то су ветар, брод на мору, коњ у планини и девојка.

Након ове прве две строфе, у којима се даје песничка пројекција девојке која " сања на веранди" док "ствари пиље у њу" а она их не види, долазе строфе које у себи имају нешто од драмског и сценског јер све се исказује дијалогом између рањеног младића и старије Циганина, оца девојке са вердене а за петама им иду пијани жандарми. У речима младића да ће дати коња за њену кућу , седло за њено огледало, нож за њен огртач, садржана је уствари жудња за смирењем, за нежношћу младе девојке исказује се интезитет његове заљубљености у њу.


л



лОл ХЈГГДССД
JGH