МОДЕРНА У ЕВРОПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ



Модерна или модернизам обухвата раздобље с краја деведесетих година ХIХ века до почетка Првог светског рата.
Модерна није јединствен покрет, различито је идејно, естетски и национално обележена. Најизразитији правци или струје у књижевности и уметности модерне су ларпурлартизам, парнасизам, симболизам, импресионизам, кубизам, експресионизам и футуризам. Јављају се пре Првог светског рата, док траје модерна, али неки од њих постају доминантни правци тек након рата (експресионизам, футуризам).

Модерну су условили:
  1. Незадовољство стварношћу у којој се траје (класна подела друштва, сиромаштво, учмалост малограђанског духа који тоне у сопствени егоизам јер тежи да живи раскошно и богато).
  2. Незадовољство реалистичком књижевношћу, у описивању стварности и понављању тема постала је једнолична, досадна, сувопарна и лишена лепоте.
  3. Појава идеалистичких и филозофских учења у којима је тежиште на интуицији и несвесном (филозофи: Шопенхауер, Хартман, Ниче, Достојевски...).

Термин модерна први пут је употребљен у Немачкој осамдесетих година. У Аустрији песници устају против натурализма (књижевно, уметнички правац који се наставља на реализам, приказује природу човека у највулгарнијим тренутцима) пропагирајући индивидуализам и “уметност душе.” У Француској модернизам је симболистичког смера, у северним земљама наглашени су психологизам, унутрашњи свет и мистика. Истовремено, у ликовној уметности преовлађује импресионизам у Француској и сецесија (индустријски дизајн) у Немачкој.

Одлике модерне:
  1. Узнемирени сензибилитет,
  2. Незадовољство животом, духовно клонуће, разочарање и песимизам,
  3. Бежање од стварности и затварање у себе,
  4. Истицање осећејности,
  5. Важна је форма: израз, склад па отуд и начело уметност ради уметности (ларпурлартизам),
  6. Тражење свега новог (ново осећање изражено иновативним уметничким средствимa и облицима, иновативним изражајним формама и разноликим мотивско-стилским обележјима).
  7. Култ субјекта, у делима доминира властито “ЈА”.

Представници:
Шарл Бодлер, Стефан Маларме, Артур Рембо, Пол Варлен, А.П.Чехов...

ПАРНАСИЗАМ
(Потиче из грчке митологије, у којој је Парнас- високи врх посвећен Аполону.)

  • Претеча овога покрета је француски песник и приповедач Теофил Готје, који се у предговору свог романа " Госпођица Мопен",још 1833. године залаже за ларпурлартизам у песништву, сматрајући да уметност не може бити средство,него циљ самој себи.
  • Теофил Готје, средином 19. века, изражава неслагање са романтичарима и залаже се за беспрекорну форму и прецизно изведен склад у песништву, што ће бити основно полазиште око којег ће се наћи парнасовци Леконт де Лил, Верлен и Маларме - касније познати и као симболисти.
  • Као група су се јавили 1866. године, а 1871. и 1876. године издали су још две заједничке збирке под насловом Савремени Парнас, чиме је и промовисан правац у песништву парнасизам.


Одлике парнасизма:
  • Одмереност и суздржаност у певању.
  • Хладноћа израза и тежња ка аристократизму.
  • Потискује се одвећ лични доживљај и властито ја из песме.
  • Безосећајан однос према природи и хладна мисаоност о било ком проблему.
  • Култ чисте и савршене форме која извире из склада речи и звука.
  • Инсистирање на детаљу.

На трагове парнасизма у српској књижевности наилазимо код Јована Дучића ( прокламован у његовој песми Моја поезија ) и у песмама Милана Ракића.


ИМПРЕСИОНИЗАМ

  • ИМПРЕСИОНИЗАМ У СЛИКАРСТВУ


Импресионизам се као правац прво јавља у Француској, и то у сликарству. Назив потиче од речи импресија што значи утисак. Иницирао га је француски сликар Клод Моне сликом "Импресија".

impresija.jpeg
Клод Моне, Импресија

Импресионизам је настао као реакција на реалитичко сликарство,које тежи објективном и што вернијем дочаравању предмета из природе.
Импресионисти посматрају свакидашњицу, бележе појаве, али на другачији начин него што то чине реалисти и натуралисти. Импресионист ствари и појаве не приказује да би нешто документовао или пак доказао неку научну истину, већ да би упозорили на њихову лепоту која се крије у бесциљном и опустошеном свакодневном животу.
Под утицајем сликарства, он се пренео и у књижевност , у поезију, драму и критику.

Одлике импресионизма у сликарству:

1. Сликари остављају атеље и одлазе у природу,
2. На сликама је приказано много светлости, прозрачности и одсјаја, много је жарких боја и њиховог контрастирања са
тамним бојама,
3. Није важан садржај предмета, нити детаљи на њему, јер уметник не жели да га реалистички дочара, већ жели да
наслика утисак који предмет на њега оставља,
4. На слици нема оштрих одвајања боја, већ се све даје у виду мрље које се распоређују једна поред друге или
пак наносе једна на другу, чинећи тако преливе, нијансе и хармонију.

Представници импресионизма у сликарству су:

Клод Моне, Едуард Мане...

Dorucak na travi.jpg
Едуард Мане, Доручак на трави















  • ИМПРЕСИОНИЗАМ У КЊИЖЕВНОСТИ


Амбиција импресионистичког песника није проказивање објективног света, већ сензација и емоција које тај свет изазива.
Импресионисти у књижевности уносе нове слике, нове ритмове, нове вибрације душевних стања и осећања и крајњи субјективизам.

Основно гесло импресионистичког песника је:
"Ствари имају онакав облик какав им дадне наша душа" (Јован Дучић)

Субјективне реакције не изазива само појавни свет већ уметничко и књижевно дело, што је условило развој импресионистичке критике, чији родоначелник, француски песник Анатол Франс каже:
"Добар је критичар онај који пред уметничким делом прича авантуре своје душе".

Одлике импресионизма у књижевности:

1. Песници инсистирају на слици и детаљима из природе, са намером да се дочара богатство боја, звукова и мириса, да
се у песми пренесе утисак и емотивно стање које он узрокује.
2. Лепота дела је у том ухваћеном утиску, у хармоничном распореду слика и чулних сензација, у ритму и звучном складу стихова.

Импресионистичку драму одређује:

1. Одсуство наглашене радње која би се градила на спољашњим сукобима и крупним збивањима,
2. Даје се атмосфера живљења и колорит друштвене средине,
3. Јунаци драме су, често, интелектуалци са уметничким предиспозицијама, осетљиви на свет око себе,
4. Истиче се хедонизам, склоност ка уживању,али и статичном животу
5. Нијансирања се врше на нивоу психологија јунака који су блиски по сродности или се пак контрастирају по вредностима.

Представници импресионизма у књижевности су:

У Европи А.П.Чехов, код нас Јован Дучић...

JOВАН ДУЧИЋ


Рођен је у фебруару 1871.године у Требињу, а умро 7.априла 1943. у месту Гери, Индијана САД.
Био је српски песник, писац и дипломата.

О датуму рођења постоје спорови и нејасноће.

Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул.
Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“)[ и „Ој Босно“. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учитељску службу готово нигде, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.

Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926 — 1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру.
Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик је у Мадриду.

У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.
Умро је 7. априла 1943. у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.

Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.

О Дучићевој поезији

Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.

Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.

Јован Дучић као амбасадор
Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, — отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.

Приватни живот


У јесен 1893. године, на балу у тек саграђеном хотелу „Дрина“ у Бијељини, млади и амбициозни учитељ Дучић сусреће тек свршену ученицу Трговачке школе Магдалену Николић. С њом се тајно верио 5. новембра 1893. године, а њихова преписка ће се наставити и након Дучићевог одласка из Бијељине и преласка у Мостар на учитељовање од 1895. до 1899. године.

Један део те кореспонденције је сачуван, као и писмо које је Дучићев пријатељ и песник Алекса Шантић упутио Магдалени 6. априла 1901. године молећи је да помогне у прикупљању претплате за своје „Песме“. Љиљана Лукић, професор у пензији, чува у личном власништву преписку између Дучића и Магдалене.
Професор Љиљана Лукић наводи да је Дучић кратко становао у кући Магдалене Николић која је живела са сестром. После раскида са Дучићем, Магдалена се зарекла да никада више неће изаћи из куће. „Као каква романескна хероина, живела је од успомена и једине срећне тренутке налазила је у читању писама и песама човека кога је волела“, закључује професор Лукић. Дучићева тајна вереница у аманет је оставила да јој након смрти на споменик уклешу следеће речи, које се и дан данас читају на бијељинском гробљу: „Мага Николић-Живановић, 1874-1957, сама песник и песника Јове Дучића прво надахнуће“.

Двадесет година пре Магдаленине смрти, Дучићу је, док је био опуномоћени министар Краљевине Југославије, стигла молба која сведочи о дубоком трагу који је Дучић оставио у Бијељини. Певачко друштво „Србадија“ тражила је од министра помоћ за изградњу дома за потребе друштва. „На првом месту, у овоме идеалном послу, друштво је слободно да Вам саопшти да би желело и да би било срећно, ако види да ваш дом ’Србадије’ буде сазидан и назван Задужбина песника Јована Дучића-Србадија“, стоји између осталог у писму послатом 1937. упућеног министру Дучићу. На маргини писма стоји Дучићев рукопис: „Послао 6. децембра 1937. године прилог од 1000 дин. Молио да неизоставно назову свој дом именом великог песника Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака“.

Библиографија


Споменик Јовану Дучићу испред Педагошког факултета у Сомбору
  • Пјесме, књига прва, издање уредништва Зоре у Мостару, 1901.
  • Песме, Српска књижевна задруга, Коло XVII, књ. 113. Београд, 1908.
  • Песме у прози, Плаве легенде, писано у Женеви 1905. Београд, 1908.
  • Песме (штампа „Давидовић“), Београд, 1908.
  • Песме, издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1911.
  • Сабрана дела, Књ. I-V. Библиотека савремених југословенских писаца, Београд, Издавачко предузеће „Народна просвета“ (1929-1930).
    • Књ. I Песме сунца (1929)
    • Књ. II Песме љубави и смрти (1929)
    • Књ. III Царски сонети (1930)
    • Књ. IV Плаве легенде (1930)
    • Књ. V Градови и химере (1930)
    • Књ. VI Благо цара Радована: књига о судбини, Београд, издање пишчево, 1932.
  • Градови и химере, (Путничка писма), Српска књижевна задруга, Коло XLII, Књ. 294. Београд, 1940.
  • Федерализам или централизам: Истина о “спорном питању“ у бившој Југославији, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
  • Југословенска идеологија: истина о “југославизму“, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
  • Лирика, издање пишчево, Питсбург, 1943.
  • Сабрана дела, Књ. X Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I – Гроф Сава Владиславић – Рагузински, Питсбург, 1943.
  • Сабрана дела, Књ. VII-IX (Одабране стране). Рукописе одабрали Ј. Ђоновић и П. Бубрешко. Издање Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1951.
  • Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић), Свјетлост, Сарајево, 1969.
  • Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић. Прегледао и допунио Живорад Стојковић), БИГЗ, Свјетлост, Просвета, Београд-Сарајево, 1989.


Јован Дучић: ПЕСМА ЖЕНИ



external image 15_JovanDucic.jpgТи си мој тренутак, и мој сен, и сјајнаМоја реч у шуму; мој корак, и блудња;
Само си лепота колико си тајна;
И само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека —
Јер је сан о срећи виши него срећа.
Буди бесповратна, као младост; нека
Твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева;
У великом болу љубав своју мету;
Истина је само што душа проснева;
Пољубац је сусрет највећи на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,
Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;
Ти беше мисао моја очарана;
Символ свих таштина поразан и леден,

А ти не постојиш нит си постојала;
Рођена у мојој тишини и чами,
На сунцу мог срца ти си само сјала:
Јер све што љубимо створили смо сами.





ЧЕКАЊЕ

Дуго се у потоку купа

Јутарња звезда; већ зâри,

А свуд још страшна, и глупа,
И нема апатија ствари.

Прошле су звезде и сати;
И таласи под луком моста;
А сву ноћ ја чеках да сврати
Неког свог незнаног госта.

Сва копља јутра дуж неба,
Сва платна дана по долу...
А обед од вина и хлеба,
И лампа, још на мом столу...

Да ли је могао проћи
Мој праг у замрклој цести?
Чекам и чекам све ноћи
Тог путника с неком вести.
ПЕСМА

Изгубих у том немиру

Другове и све галије.
Који је сат у свемиру?
Дан или поноћ, шта ли је?

Дубоке ли су путем тим,
Господе, твоје провале!
Бусије с блеском краљевским,
Златне ме чаше тровале.

Сунцима твојим опијен,
Сјајем небеских равница,
Не знах за твоју замку, сен,
Дно твојих гнусних тамница.

И кад се откри путања
Сва сунца где су запала,
На мору твога ћутања
Као дажд ноћ је капала.
МЕЂА

Када се јаве на црти,

На крају туге и пира,
Високе планине смрти,
И хладна језера мира —

Ко чека на међи? О, та
Највећа тајна што траје:
Граница двеју лепота
И двеју сујета! Шта је?

То немо раскршће вера,
Мост бачен између срећа,
Та међа двеју химера —
Нег живот и смрт је већа!

Знам, чува безгласна жица
Све звуке неба и света,
И црна поноћна клица
Све боје сунчаног лета...
А страшна међа шта значи,
Што дели покрет од мира?
Шумна је река, кад смрачи,
Од својих обала шира.


ЛИРИКА 1943



ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ

Знам да си скривен у морима сјања.

Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.

Једино ти си што је протуречно —
Кад си у срцу да ниси у свести...
На ком се мосту икад могу срести
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак — је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?

Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.
Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе —
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.

Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.
СЕМЕ

У бразду бацих семе кедра,

Те непобедне свете сржи,
Којег у своду неба ведра
Нит олуј сруши нит гром спржи.

У светло јутро тога дана,
Бацајућ семе, рекох: — Буди
У мојој бразди крв титана,
Идеја силе сва у груди!

У простор бачен глас што стреми,
Да га небеса буду пуна!
И реч што никад не занеми,
И вечно будна божја струна.

А као песник, ти ћеш бити
Странац у свету и у гори:
Од осама се што усхити,
Од хладних звезда што сагори.
ПУТ

Да пођем уз реку, све до врела,

Да знам и извор и ушће!
Али ме најзад и ноћ срела,
А црно трње све гушће.

Падне ли звезда с немим мраком,
И оде из сене у сену,
Срце се дигне њеним траком:
Ка месту откуда крену.

Где је тај светли извор, шта је
Та истина прва, далека?
Не води ништа у те краје!
Све дубља и црња је река.

Да најзад с чистог захватим врела!
Да спојим извор и ушће!
Али ме најзад и ноћ срела,
А црно трње све гушће.
Тако селица јато гладно,
Све море прешавши зрачио,
Падне по трњу: за њим хладно,
А пред њим немо и мрачно.
ПОБОЖНА ПЕСМА

На чему зидам цркву, на чем?

На стени, песку или блату?
Личи ли страшни ангел с мачем
Судији моме или брату?

На мосту међу обалама,
Збуњен и крвав од свог ланца,
Кога ћу ноћас срести сама —
Убијцу или доброг странца?

Господе, знам ти клицу чудну
у свем мом добру и у квару,
Јер огледаш се мени у дну —
Као небеса у бунару.

Сенка је твоја дан што зари,
А ја те трагам у час сваки:
О боже увек неједнаки,
И друкчији у свакој ствари!
Хоћеш да сазнам духом холим
Све замке путем злим и правим,
Издајство друга којег волим,
И лаж у срећи коју славим.

Али ја стојим срца празна,
За сваку тајну зла и добра;
Руку је моју снашла казна
За плоде које и не побрах.

Искушитељу, пун сам страха,
По беспућу и блату стида;
Смрзавам од твог топлог даха,
У тми без свести, злу без вида.

Али сам невин, јер ја страдам;
И чист јер чекам дан открића;
И новорађан јер се надам;
И пијан само од твог пића!

Хулим у мисли коју родим,
А тобом трепте моје струне:
Не видим пута којим ходим,
Али су очи тебе пуне.
СУНЦЕ
Кроз мој сâд река тече,

Света и обасјана;
Увире сва у вече,
Извире сва из дана;
Светла реч Бог што рече
Да плоди тло Ханана.
Виноград мој у страни,
И трешње већ у цвету.
Одозгор у час рани
Зазори целом свету!
Туде се бију за нас
Вечито Јуче и Данас.
На песку мога врта,
Разливен сав у злату,
По сунчаноме сату
Један зрак с неба блуди:
И равнодушно црта
Пут земље и век људи.
СЛУТЊЕ

Тај замор без сна и без помоћи,

Без жеље за пир и за ловоре:
У ове моје горке поноћи
Све слутње дођу да проговоре.

За тобом трагам кроз све продоре,
Жено, злим морем слутње тучена —
У месечеве светле одоре
И магле звезда сва обучена.

Приказе сву ноћ слазе с тавана,
Сто ножа моје руке требају!
Ноћас ме кроз мрак, као Гавана,
На раскршћима маске вребају.

Како су тамне ноћи звездане,
И страшне замке празних путања!
Како су пуне редом бездане,
И како кобни гласи ћутања.
ПЕСМА

Ноћ је наједном пала црна,

Као под крилом гаврановим.
Беле ће руже с оштрог трна
Да плану рано с даном новим.

Учаурена буба ћути,
И преде свилу за плашт Цара;
Запалише се Млечни Пути,
И препуни се сребром бара.

Зрно у мраку журно клија,
Да га израсте цела шума!
А на мом путу сама сија
Сумња, то сунце мога ума.
ГОЗБА

Кад прођу дани, ко ће знати

Да каже повест о њима —
Пролазе као луди свати,
На белим и бесним коњима.

Ја расух песму као море,
Сви од ње звуче гајеви;
И блага која у дну горе
Чуваху љути змајеви...

Мину са својом свитом целом
И љубав с њеним болима,
Са пажевима и са велом,
Плачна у златним колима.

А крв још пуна жеђи бесне —
Жеђ мача и кад мирује! —
Да сваком чашом о под тресне,
Као кад тиран пирује.
Као да у сјај мојих вода
Још суза није канула,
И да је јутрос с младог свода
Први пут зора сванула.
БОГУ

Никад се нисам на те бацио каменом,

Нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.

Из свију ствари ти си у мене гледао,
Твој громки глас сам чуо у морском ћутању...
С болом пред ноге твоје свагда се предао,
Само за твојим жишком следио путању.

А од тебе се никад нисам одвајао,
Стога и не бех самац у дну свих осама...
Због тебе сам се клео и за те кајао,
Кад падне горко вече по горским косама.

У машти сам ти беле свуд цркве зидао;
И за молитве сам твоје у звона звонио;
За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио.
А ти што сазда сунца и плод оранице,
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.
НАТПИС

Смора на чијој црној плочи

Сва мирна сунца седају,
До на брег смрти, с кога очи
На оба света гледају —

Понор по понор, где год сину
С небеске светле чистине...
Док путић једном најзад мину
Између сна и истине.

Вај, ништа више да не прене
Тај пухор сна и замора,
Пењи се тихо, зимзелене,
Уз плочу бледог мрамора.
СЕНКА

Иде сен моја поред мене,

Огњена сабласт и џин модар;
Преда мном као вођ без смене,
Као жбир за мном, нем и бодар.

Пред шумом преста да ме прати,
За шумом већ ме опет чека;
Пред праг ће цркве збуњен стати —
Тај предисконски страх човека.

Тај знак што мркне и што сјаје,
Тај говор неба речју тамном!
Докле ће ићи и што траје —
Та горка игра сунца са мном?

Све ће под небом даље сјати,
А сен и човек, два близанца,
На раскршћу ће неком стати
Да оба збаце терет ланца...
Но тражиће се, док дан сија,
Две судбе вечно сједињене:
Сенка од земље безмернија,
И човек лакши и од сене.
ЈЕСЕЊА ПЕСМА

Први ветри с цвећа носе

Све петељку по петељку,
Селице за горске косе,
И звезде за црну реку.

А ништа ме не погледа
Још једанпут; све нестаје,
Све се жудно овде преда
Овој смрти која сјаје.

Све су очи засењене
Тихог мрења том лепотом;
И свака ствар што се крене,
Зажуди да умре потом.

Вај, зна само дух човека
И за живот и за мрења:
Две обале усхићења,
Које плоди иста река.
КОБ

Срце са својим златним кључима

Бије у браве тамне капије,
Где ћути зла и недокучима
Истина моја која вапије.

А лаж са уста која пољубим
(

Отров у златној чаши причести,

Убијца с мачем својим стогубим)
Мрачи све путе моје ничести.

Сјаји дан међ црним борима,
Мркне ноћ измеђ белих кринова,
Божји лик трепти на свим морима,
Сваки час свемир ниче изнова.

А веру моју црква убила,
А моју сумњу страх заледио,
Уста ме лажи само љубила,
Издајник само за мном следио.
Мој се дух божјег вина напије,
Срце се светој речи отвори,
А бдим пред страшном бравом капије,
Као пред градом где су злотвори.
ПУСТИЊА

Дивови сунца, као ветри,

Пролазе овуд с неба врућег,
И мину горке речи две-три
Пророка негде вапијућег.

Ноћ овуд свугде смрћу заспе;
Али већ јутром, дан без гласа
Све љубичице Парме распе,
И светле руже из Шираса.

Има и на тлу очајноме
Увек кап Божја која капи,
И крвожедни крик Саломе,
И један пророк који вапи.

Нигде ни пустош није сама,
Свуд срце људско себе сеје,
Свуд се усели људска чама —
Све се на нашој крви греје.
Свуда где дође бол човека,
Испуни понор који зјапи:
Од једне сузе тисућ река!
И свуд по један пророк вапи.
НОЋ

Падају сутони први плави,

И звезда већ зрачи с речног дна.
Засипа с топола мир по трави...
Анђели веслају барке сна.

Нестаје и с даном део мене,
Путима незнаним куд и све...
Лагано као што и цвет вене,
Умиру јесени хладне, зле.

А када у тренут неки касни
Све ствари зажеле задњег сна —
Пред ким ће поћи да негде заспи
Ледена звезда са речног дна?
ПЕСМА

Господ ме сеја цело време,

И свуд сам нова реч и знамен —
У белом хлебу прво семе,
У тврђавама први камен.

И први пољуб заљубљених,
И нож у руци харамије,
И молитва из срца смерних,
И сан на песку гладне змије.

Господ ме сеја прегрштима
Пољем што вечна сунца плаве,
Да будем његов знак међ свима,
Његова златна труба славе.

И бродолом у освит ведар,
И очајников крик за снагом;
И на Либану сјајни кедар,
И страшна војска пред Картагом.
Господ ме сеја целом шаком
У часу светлу и голему,
Да будем јутро дану сваком,
И његов глас и кључ у свему.

На пустом путу атом праха,
У небу сунчев круг и слика,
Жижак у дому сиромаха,
Суза у оку мученика.
ХИШЋАНСКО ПРОЛЕЋЕ

Видик се крвљу сав зарубио,

Први кос пева танко и тање.
Аждају Свети Ђорђе убио,
Сребрним копљем баш у свитање.

Крај цркве чемпрес црн загустио,
Христово јагње овца родила,
И Свети Марко орла пустио,
И Свети Тодор свог крокодила.

Голубица у сунцу синула,
Са лишћа капљу свете арије...
Два апостола туд су минула
С поруком сина чисте Марије.

Крај реке зраче бели кринови,
Пада сноп зрака с неба средине:
И сја ореол вечни и нови
Јагњета што гре преко ледине.
ТАЈНА

Кад мину месец жут за косама,

Тада с небеских црних ледина, —
Као кап паде та реч једина:
Тад појмих шта је моја осама...
И појмих као отет чарима,
Шта значи страх мој међу стварима.

Развије јутро као пламене,
Хиљаду белих крила по мору,
А светлом земљом проспе знамене,
И речи свуд по белом мрамору.
Тад су пред тајном што је морила,
Сва уста ствари проговорила.

Творче, кроз олуј и кроз ћутање,
Слушам све твоје сјајне гласове;
А чекам кад све минеш путање,
Пољем кроз наше светле класове,
Крај пута к мени атому скривеном,
Да приђеш у те часове:
И ословиш ме правим именом.
ПУТНИК

Ја сам тај путник што је кренуо

У предисконско прво свитање,
За путем увек пут променуо
Међ звездама кроз вечно скитање.

У смрт и живот, трен и трајање,
Из облика у облик ходећи,
Вечити покрет кад и стајање,
И увек нов у новој одећи.

У олуј сунца и у мракове,
Као Реч чиста некад бачена,
Свих праоблика носећ знакове:
С краја до на крај нит провлачена.

Сејач и семе, реч и обличје,
Од прапочетка исто начело;
Закона истих хладно заточје —
И једно у свем што се зачело.
Али у патњи вечних промена,
Свемоћни! дух мој сада напије
За првим јутром тим без помена,
За чистим прагом прве капије.

Прођох све своје страшне путање
Звезде и мрава; с тобом ходећи,
Сав круг обиђох; познах ћутање
Ствари у њиној сјајној одећи.

Сад опет куцам на тим вратима
Са којих пођох; опет вапијем,
Клица живота неповратима,
На првом врелу да се напијем!

Да стрела с другог копна бачена,
Ко зна за коју коб изливена,
Врати се с овог пута смрачена —
Свом стрелцу ком и не зна имена.
ЗВЕЗДЕ

Кад небо засја прво вече,


Чу се глас звезде с видокруга:

Ја сјам за срећне, једна рече.

А ја за бедне, каже друга.

Ја краљевима, збори трећа.

Ја херојима. — А ја робљу.


Ја заљубљеним! — А највећа:


А ја за дугу ноћ на гробљу.

А ја ћу, чу се из тог шума,

Светлости таште дати реку:
Као Божанство, та коб ума,
Што сјаји само у човеку.
ПОВРАТАК

Кад мој прах, Творче, мирно пређе

У грумен глине ужежене,
Тад неће више бити међе
Између тебе и измеђ мене.

Кад сврши ропство два начела
Духа и тела, зла и добра,
Пашће тад уза свих почела
У задњој берби коју обрах.

И постајући безобличан,
На повратку свом старом путу —
Теби ћу бити опет сличан,
И првом дану и минуту.

Носећ у шаци прегршт сунца,
У зеницама неба комад,
Сићи ће најзад са врхунца
Тај астрални и вечни номад!
Као у сјају новог дана,
Дирнута крилом ветра блага,
Гранчица мирте зањихана
Не оставивши нигде трага.
ХИМЕРА

Памтим те путе куд сам једрио

Морима што су вечно зрачила;
Чији се видик увек ведрио,
А слутња никад не помрачила.

Тај архипелаг где су цветала
Тек откривена поља румена,
И химерична јата слетала
На младу бразду првог грумена.

Где непроходне шумске пагоде
Држе у небу звучне сводове;
Где дају, као светле јагоде,
Све тајне сунца своје плодове.

Први пут небо ту засијало
На људску срећу и на болове;
Ходисмо туд где све је клијало,
Само Бог и ја кроз те долове...
Ја одох даље новим лукама,
До звезда брод је мој узлетао:
А држим и сад још у рукама
Неки цвет црн што ту је цветао.


СУНЧАНЕ ПЕСМЕ



ПОЉЕ

Јечмена жута поља зрела,

Речни се плићак зрачи;
Купина сја сунчана, врела,
Ту змија кошуљу свлачи.

Пут прашљив куд се мрав

вуче

За четом црна чета;
Железну жицу цврчак суче,
Најдужу овог лета.

И скакаваца мину јато...
С топола јастреб млади
Баци у сунчев сјај и злато
Свој крик вечите глади.
СВИТАЊЕ

Јутарњи стрњик мори слана,

Из поља нешто тешко вапи,
То плитку реку дави брана
И кида јетки напор слани.

Међ насипима вртлог хучи;
И као громка обест џина,
Под тешком стеном што се мучи,
Из гротла стигну гласи млина.

На брегу изнад мокрог крша
Први зрак сунчев тек се роди,
И невесело залепрша,
И угасне на плиткој води.
СУША

Већ месецима огањ дажди,

Препуклу земљу мори суша;
Најзад ће сунце сад да зажди
Замрли гајић оскоруша.

Сув поток крај ког мртво ћути,
Без гласа и без прама дима,
Сеоце; само златом жути
Тиква по врелим вртовима.

Све жега мори као чума;
Долина пуна немог страха;
У пољу насред белог друма
Вештица диже стуб од праха.
ЋУК

Над смреком прва звезда блисну,

Чу се ћук; негде вода засја.
Под кишом мрака жали кисну,
Омара дуну с црна класја.

У поноћ ће на глухом копну
Вечерас уштап да се роди;
И једра ноћи да се попну;
И ваздушасти пођу броди.

Све војске мрака кад отплове
Спрам месечевог немог лука,
Овде ће болно још да зове
Закаслу звезду гласић ћука.
ШУМА

Сва сунцем шума испуњена,

Мирише зрак од новог меда,
Жути се млади шипраг клена,
У небо први козлац гледа.

Уз стабла журе војске буба,
Жагор се свуда страшно чује
Од кљуна, сврдла, длета, зуба;
Пауци преду, детлић кљује.

А Недеља у шуми села,
Чека кад први одмор доспе,
Да широм поља брзо проспе
Крвавих булки мора цела.
МРАК

Иде ред црних јабланова

Сву ноћ кроз мрачно поље жита.
Крај пута негде хукну сова,
Месец се јави иза рита.

Мрак тече густ кроз црну драчу;
Таласић клизну испод граба.
Најзад се очас негде зачу
Први славуј и прва жаба.
СУНЦЕ

На житу пламти јара врела,

Јули ће све да затре;
Дитирамб сунцу пева пчела —
Све речи од саме ватре.

Не чезне брдо дах да нађе,
Нит шума за сен вапи;
И река пре но сунце зађе
Жели да умре до капи.

Спрема се класје све да падне,
И лишће пред ноге пању;
Да земља данас жудно знадне
За лепу смрт у сјању.
КИША

Недељу дана дажд ромиња,

Корито речно пуно муља;
Досадно, горко; и дан тиња,
Као лампа без капи уља.

По стрејама по ваздан чучи
Голубље јато, док не цркне;
Прљава вода одсвуд хучи,
И већ од подне тихо мркне.

Окна се гасе; и ноћ зија
Језива. Канда у те доби —
На прагу стоји весник коби,
А зидови су пуни змија.
ОМОРИНА

Препукла земља жедна вапи,

Од Илин-дана огањ пржи;
Корито речно празно зјапи,
Једва се лист на грани држи.

Ни дах да пусти шума не сме;
Вече; зрак препун слепих миша;
Жабокречина пуна песме...
Ноћас ће најзад пасти киша.

Југ црн и сева; но, наједном,
Дажд пређе преко виногради...
И блисну према селу бедном
Крвава, страшна, звезда глади.
БОР

Голем и мрачан, невесело,

Стоји, безимен као травка;
У њему хучи горско врело,
И ноћу преспи једна чавка.

Усамљен вечно, страшна грмен,
У први сунчев тренут сјања,
Низ озарену баци стрмен
Црни сен свога очајања.

А ноћу небу завихори,
Кад зна да болно све занемље —
И звездама по сву ноћ збори
Горке самоће ове земље.
ВЕТАР

Прену се као птић у џбуну

Плашљиви први дах и струја;
Но тек што сиђе брдо, груну,
И огласи се сав олуја.

На мочварној се изви њиви;
Он — малочас што се сплете
У рупцу жене, коњској гриви —
У небо с криком сад полете.

Сва гора паде... смрзну река...
Али већ одмах, пред ноћ глуху,
У шупљу трску залелека,
И умре на једном листу суху.
НОЋ

Већ сја Кумовска Слама...

Јејина, сва од свиле,
И с ватром у зеницама,
Диже се летом виле.

С целога небосклона
Блисну у једном трену,
Да би по земљи она
Бацила своју сену...

И спази, покрај пута,
Са неког пања трула:
Сав космос да заћута
Да би се она чула.
АПРИЛ

Дажд мину као после гатке;

Свод сличи пољу пуном ружа;
Одасвуд гласи дивље патке,
Зелено брдо пуно спужа.

Задњи прам магле негде пуши,
Кроз мочвар вриште луда јата;
Жут поток с брега песак руши,
Сунчево злато сја из блата.

Спрам свода зрачна и дубока
Јутрос се роди, с песмом жабе,
У чаши прве висибабе,
Април, с два крупна модра ока.
БУКВА

Цело је небо у њу стало,

Сенке јој као провалије;
И све је поље за њу мало,
И поток мрава из ње лије.

Пролазе кроз њу сјајне вреже,
И један црни рефрен злоћи;
Јејина једна ту сад леже
Новог и страшног цара ноћи.

Стоји под сунцем које дажди
Тврђава усред поља нага.
А гром једанпут кад је зажди,
Нестаће као бог, без трага.
МРАВИ

Све путем који води слави,

Кренуше као војске мрака.
Биће се данас као лави
У ноћи туђег мравињака.

Учиниће га општим гробом,
Свуд оставивши смрт и сенке;
Понеће своје мртве собом,
И ново благо, и све женке.

А вратиће се мирно тада,
Све као реке које плаве, —
Докле за крвав запад пада
Крупно и страшно сунце славе.


Литература

  • „Историја југословенске књижевности“, Ђорђе Анђелић, 1938. године.

Награда „Јован Дучић“


Награда „Јован Дучић“ је награда за песништво. Додељује се сваке године током манифестације „Дучићеве вечери“ у Требињу.





СИМБОЛИЗАМ

(Потиче од грчке речи „симбол“ = знак, знамење)


  • Симболизам као правац јавља се у Француској, у другој половини 19. века.

  • Он је у ствари реакција на реализам и натурализам.
У основи симболистичке поетике лежи схватање да сви предмети, појаве и опажаји спољашњег света нису ништа друго него симболи човекових идеја, мисли и осећања.

  • Манифест симболизма написао је Жан Мореас и објавио га 1886. године.
Претеча симболистичке школе је француски песник Шарл Бодлер.
Према Бодлеру, све ствари и појаве у природи, материјалне и духовне, кореспондирају (контактирају) једна са другом, усаглашавају се.
Мириси, боје и звуци мешају се и стапају, обједињени синестезијом (способност једног чула да осети надражај другог чула) на нови начин говоре о вези између наших чула и нашег духа.

  • На појаву симболизма као правца утицало је незадовољство свакодневницом и урбаним животом који је рађао кошмар, депресију и песимизам.
Други разлог за појаву овог правца треба тражити и у незадовољству реалистичком књижевношћу, која је постала монотона јер је увек била обузета стварношћу. Била је то књижевност без велике имагинације и субјективног доживљаја духа (реализам).

  • На појаву симболизма утицала је и филозофија Шопенхауера, Бергсона и Ничеа.
Шопенхауер је истицао схватање о субјективној слици света, говорио је „Свет је моја представа“.
Бергсон је био обузет имагинациом, као начином непосредног сазнања истине.
Ниче је на појаву симболизма утицао својим учењем о потреби да се буде индивидуалиста, наглашени субјекат, онај који ће да доминира и коме ће све бити подређено.


  • Основне карактеристике симболизма као правца:

  1. Бежање песника од стварности која се нуди као одвећ сурова, застрашујућа и досадна, због чега се субјект повлачи у себе, бивајући заокупљен само својим унутрашњим световима.
  2. Песме настањују самоћа, туга, песимизам, болест душе и смрт.
  3. Тежња ка сањарењу и мистицизму, обузетост даљинама и егзотичним световима.
  4. Доминација метафоре и симбола у односу на друга изражајна средства, што за последицу има затвореност и загонетност певања.
  5. Основно начело је: Уметност ради уметности.
  6. Идеал певања постаје нејасноћа, магловитост: Назвати једну ствар правим именом, значи уништити три четвртине уживања у песми ( Стефан Маларме ).
  7. Тежи се музикалности и лепоти стиха, његовом складу у избору речи и ритмичкој организацији.
  8. Пејзажи посотје да би се дочарало стање душе; природа је "Шума симбола" (Симболи су боје, звуци, мириси)
  9. Поред чисте лирике негује се и песма у прози, али и симболистичка драма.

Књижевна епоха симболизма почиње око 1860, а завршава се око 1925. године.
Њене корене треба тражити у друштвеним променама и историјским догађајима 19. века, као што су индустријализација, технички и научни напредак и настанак материјализма и филозофског позитивизма. Временом је одвајање од апстрактних вредности и идеалистичко-естетичких осећања постало уочљиво и у књижевности, првенствено у реализму и натурализму. Међутим, новонастала рационалистичка слика света није била јединствена и, захваљујући бројним открићима у области математике и физике, као што су рентгенски зраци, радиоактивност и, нешто касније, теорија релативности, увек је изнова довођена у питање. Та криза позитивистичке слике света и конвенционалне религије и морала, као и схватање света као нечега неадекватног, довела је, заједно са побуњеничком атмосфером културе Fin-de-Siècle, до трагања за новим развојним могућностима.

Стилска средства и карактеристике

За француске симболисте једино се симбол показао као целовит стилско-технички елемент, који омогућава уметничко обликовање света у складу са естетским идеалима. Одатле, иако се јавља као субјективан утисак, симбол треба посматрати као јединствено стилско средство. Песник симболизма од делића стварног света ствара симболе, који, поново састављени, треба да створе свет лепоте, односно идеалног, естетског, а често и спиритуалног савршенства.
Притом, важно је да се естетске истине не описују директно, већ се евоцирају индиректним стилским средствима. Симболиста елементе свог дела не повезује на конвенционалан начин, стварајући везе међу речима помоћу метафора, поређења и других стилских фигура, него откривајући неку врсту афинитета или дубље сродности између ствари и речи, помоћу које се могу приближити свом идеалу.
У ту сврху, коришћене су и стилске фигуре као што су синестезија и ономатопеја, помоћу којих се разрађивала свака повезаност између мириса, звука, боје и смисла речи и њеног приближног значења. Битну улогу у симболистичкој поезији играла је музикалност, при чему се тежило експерименталном јединству, које се није дало рационализовати.
    • Представници симболизма:

У Европи:
Артур Рембо, Пол Варлен, Стефан Маларме...

У Србији:
Милан Ракић, Јован Дучић, Владислав Петковић Дис, Сима Пандуровић...

AРТУР РЕМБО

Један је од уклетих песника, називали су га и "крадљивцем ватре". Мало је живео - 37 година. Врло је кратко био присутан као стваралац: све што је написао спалио је, као и своју последњу књигу - Сезона у паклу. Одриче се Париза, пријатеља, стварања и одлази и лута, прво Европом, затим Африком. У Етиопији и Сомалији тргује шећером, пиринчем, памуком, слоновачом, оружјем; има и сопствени караван.
О поезији, која ће га учинити бесмртним, говори са омаловажавањем.
Умро је у марсејској луци од тумора на нози, у највећим мукама.

Постао је песник већ у шеснаестој години.
Да б допро до непознатог пушио је дуван, уживао у алкохолу, хашишу, блуду.. Поставио је себи циљ да прође кроз све врсте људског искуства, да истражи своју душу, да постане видовитији од свих које је познавао.
Био је уверен да поезија настаје из несвесних, ирационалних дубина бића.
Зато је и себе, на самом почетку песничког пута видео као пијани брод који носе таласи и ветрови. Он је онај којим управља чиста стихија. Брод је, дакле, симболистичка илустрација за биће које одликује "растројство чула". А да је било тако, види се и из чињенице да се предавао разним пороцима, да је у њега био заљубљен и велики песник симболиста Пол Верлен, да је тај исти Верлен у тренутцима очаја и љубоморе што га оставља и од њега одлази, пуцао и тешко га ранио, због чега је Велен морао и у затвор.
Необуздан и авантуристичког духа, Рембо је учествовао и на барикадама Париза у време револуције. Ништа му није било страно и ничега се није либио, само да би "разарањем чула" досегао дно пакла и поноре људске душе.
Као песник који је најкраће време стварао, а иза себе је оставио најдубљи траг, познат је по делима: Париске оргије, Руке Жане Марије, Илуминације, Пијани брод, Самогласници, Спавач у долини, Офелија.
Песништво Артура Рембоа било је, у ствари, једна велика побуна против традиционалног певања и друштвених норми, побуна против политике, религије, устаљеног морала.
За себе је говорио да је пронашао боју вокала (А - тамно, Е - бело, О - плаво, У - зелено, И - рујно), да је записивао тишине и бележио неизрециво. У стихији живљења и нереду духа проналазио је своје илуминације. Тако је истраживао своју свест и душу.
Био је авантуриста у животу и велики алхемичар у поезији.

ОФЕЛИЈА
А.Рембо

Главни мотив песме Офелија је садржан у самом наслову. Песнику је као подтекст послужио лик Офелије из Шекспировог дела Хамлет. То је трагедија у којој се она јавља као један од ретких женских и позитивних ликова.
Офелија је послужила као мотив Рембоу за песму у којој је она подигнута на ниво универзалног симбола.
Песма има три дела.
У првом делу песме је једним новим језиком и на модеран начин, асоцијативно, оживљена позната слика из шекспирове драме: Офелија, белој хаљини, са венцем цвећа на глави, у реци. Носи је вода, тамна и дубока. И овде су извршена контрастирања: једна поред друге нашле су се бела и црна боја. Бела Офелија попут великог крина на мирном црном таласу. Тај однос супротности се из строфе у строфу све више наглашава.




ШАРЛ БОДЛЕР, АЛБАТРОС



albatros-baudelaire-300x200.jpg
ШАРЛ БОДЛЕР, АЛБАТРОС




О писцу:

Шарл Бодлер (1821-1867), родоначелник француског и европског модерног пеништва, есејиста, критичар и теоретичар симболизма. Чувеном збирком песама Цвеће зла (1857) начинио је прекратницу у светској поезији.
Исте године је подигнут судски процес против збирке песама Цвеће зла, песник је осуђен и из збирке је избачено шест „неморалних“ песама.

Дела: збирке песама Цвеће зла (1857), проширена са 35 нових песама (1861), и треће издање (1868); песме у прози – Сплин Париза (1864).


АЛБАТРОС

Докони морнари од забаве лове
често албатросе, силне морске птице,
на путу немарне, тихе пратилице
лађа што над љутитим валовима плове.


На даске од крова спусте их спутане.
Краљеви азура, невешти, збуњени,
белим и огромним крилима, скуњени,
машу ко веслима на обадве стране.

Малочас прекрасни, а сад смешан, јадан,
крилати се путник бори с оковима:
с луле један морнар дува му дим гадан
у кљун, други му се руга скоковима.

Том кнезу облака и песник је сличан;
О н се с буром дружи, муњом поји очи,
али на тлу спутан и земљи невичан,
дивовска му крила сметају да крочи.

- Шарл Бодлер



АНАЛИЗА ПЕСМЕ:

ПРВА СТРОФА:

Песник говори како је свет препун злих људи који само "лове" ствараоце и уметнике, они их осуђују и спутавају.
Песник иде за животом и тражи само мало, а не добива ништа и лагано се у вртлогу односно животу дави.

ДРУГА СТРОФА:

Друга строфа говори о ропству и немоћи албатроса односно песника да се избори са оковима, сви покушаји да их савлада делују смешно и јадно.
Песник приказује себе као невештог и збуњеног, а опет и као краља азура - краља света и свога ума.

ТРЕЋА СТРОФА:

Приказано је некад и сад.
Некад је био предиван, а сад јадан и понижен.
Понижењу нема краја, зли и докони морнари, односно малограђанска и учмала средина, га мучи још више, али он успева да одоли искушењу тако што је "остао свој".

ЧЕТВРТА СТРОФА:

У последњој строфи песник прави паралелу између албатроса и себе.
Он је у небу, у висинама, у свету који је он креирао, јер на тлу у свету где су други људи он се не проналази, он ту не припада јер је спутан и немоћан да се одбрани.
Песму завршава стиховима "дивовска му крила сметају да крочи" који представљају немоћ песника да се снађе на тлу, међу људима и буде оно што јесте у свом савршеном свету, а то је велики и битан.

-Песма припада збирци Цвеће зла.
Рима је обгрљена и неправилна ( АББА), у трећој и четвртој строфи она је и укрштена (АБАБ).




СТЕФАН МАЛАРМЕ, ЛАБУД

О писцу:

Стефан Маларме (1842 - 1898), француски песник, један од оснивача симболизма. Он је најпотпуније изразио тежње симболизма да новим песничким језиком стварају чисту поезију, која треба да открије апсолутну стварност, ослобођену од преоменљивости и вулгарности свакодневног живота. Овим схватањем песник језику даје главну предност, која "није у томе да изрази смисао, него да га створи".
Дела: збирке песама: Песме (1887), Књига (1897), Песме и проза (1891).

Стефан Маларме је трагао за новом поезијом и духовни је отац низа авангардних праваца у поезији 19 века. За разлику од Рембоа, који је уложио напор да досегне идеје, које се слуте иза стварности.
"Сликати није ствар, него учинак што га она производи", то је један од његових општих принципа. Он настоји да замрачи смисао, да читалац тек слути и домишља значење песме, која личи на враћање. Маларме је писао углавном дуже песничке творевине, поеме - (Поподне једног фауна) и сонете, од којих је најпознатији Сонет о лабуду који почиње стихом: "зар овај недужни, живи и прекрасни дан", а говори о "полетима узалудним" и "лабуду некадашњости".

Тек 4 године пре песникове смрти изашао је први избор његових песама и прозе, - Стихови и проза (1895). Овај скромни професор енглеске књижевности радио је дуго, тихо и упорно, касно је стекао признање, али се и данас сматра важним у развоју модерне европске поезије.

Живот Стефана Малармеа је протекао упоредо са бурним Верленовим и Рембоовим животима, па чак и Бодлеровим, иако је у књижевној историји Малармеово име остало нераздвојиво за ова три претходна имена, у њему нећемо пронаћи ништа што искаче из колотецине свакидашњице и што може угрозити савршену једноставност те егзистенције. Верленова поезија би била несхватљива да није потпуни одраз необузданог живота, живота који је препун супротности, немира, кајања; пијаног зивота и настраног. Његов огромни опус није ниста друго до трагични дневник који је водјен руком човека који је био у рату са временом и који је у нестрпљењу написао на хиљаде песничких баналности којима се само он мозе поносити, а које би, неприродно преписане другом песнику, представљале збирку несхватљивих песничких општости.

Маларме је хтео да проживи живот (писмо Верлену) који је лишен свих анегдота, жудеци истовремено за поезијом у којој неће бити ништа свакидашње и ништа банално. У том чувеном писму Верлену, који је у ствари песникова аутобиографија, Маларме истиче како је склоност да се служи пером у друге сврхе, а не због попуњавања чиновничких списа, наследио од неколицине својих предака. Он је врло рано испољио песнички дар и у његовим првим стиховима се увелико осећа ламартиновски утицај. Медјутим, први значајнији догадјаји који су имали великог утицаја на развој младог писца били су откриће поезије Теофила Готјеа, коме ће се пар година касније одужити величанственом ''Посмртном здравицом''.

Објављивање другог издања Цвећа зла 1862 године на Малармеа оставља неизбрисив траг , јер све оно што ће млади Маларме написати у наредним годинама обележено је великаном песништва - Бодлером, чија је поезија Малармеу открила ништавило и на тај начин убрзала стварање расцепа измедју младог песника и друштва. Захваљујуци Бодлеру, Маларме је јако брзо покопао све наде у могућност поезије као посредника измедју појединаца и гомиле. Медјутим, оно што је карактеристично за Малармеа је чињеница да он није попут других Бодлерових следбеника осећао мрзњу према околини, мржњу која је код Бодлера разумљива. Маларме зато пада у очај из кога се родило сазнање о немоћи, а немоћ је представила мисао о самоубиству као једном од решења. Но, Бодлерова поезија је Малармеу открила и другу страну и то ону позитивну а то је - лепота и достојанство.

Тај период његовог стварања представља парнасовски период у поезији Малармеа. Међутим, то је само донекле тачно, јер се већ и у тим стиховима осетила суштинска разлика измењу њега и чистих парнасоваца.

Човек је синтеза бесконачности и коначности, пролазног и вечног, слободе и нужности, кратко: синтеза.“


ЛАБУД

Девичанско Данас, живахно и красно
занесеним крилом да л` разбити смеде
језеро слеђено, с ињем, куд се деде
летова засталих ледник блистав јасно.

Негдашњи се лабуд сећа, али касно:
диван је, но залуд слободу он хтеде,
јер опево није крај где да проведе
век, кад мраз јалов сину чамом страсно.

Вратом стрешће белу ту смрт што је стече
простором кажњена тица ког порече,
ал` на ужас тла што перје јој спутава.

Слабост која на том месту сјаји, присно,
укочен у хладном сну презира спава
заоденут Лабуд, изгнан бескорисно.


АНАЛИЗА ПЕСМЕ:


Песма је испевана у форми сонета.
Песник разматра судбину ствараоца у овом свету.
Главни мотив или централни симбол у песми је лабуд.
Лабуд је носилац гордости и лепоте који мами уздахе посматрача док он лебди по површини језера.
У песми је описан лабуд који је заробљен у слеђеном језеру, језеро је постало његова тамница јер више нема грациозног лебдења по језеру, нема слободе, његова крила падају у све веће мртвило.
Птица скупља сву своју снагу и стреса иње и снег са свог врата, али не успева да се извуче из ледене тамнице.

Симболи:

У песми Лабуд постоји више симбола који заједно циљају на један проблем, а то су: слеђено језеро, крило занесено, мраз јалов и сам грациозни лабуд.

Слеђено језеро, представља малограђанску средину, оно представља и свакодневност која вуче и гуши, вуче на дно баналности, буквалности и празнине. Оно успева да убије убије сваки замах идеала и високих замисли, хтења код појединца.

Занесено крило, представља духовни напор, занос да се биће покрене и осмели у стваралачком подухвату.

Мраз јалов, представља малограђанску стегу, стегу оних који имају само један циљ, материјални циљ - имати.

Лабуд, представља у симболистичком значењу, елеганцију, љупкост и неокаљаност. У суштини лабуд представља симбол песника и песништва уопште.

Песма представља најсавршенији израз лепоте у високоестетском смислу. Када песник пева о лабуду, он управо такву песму има на уму.


ПАРАЛЕЛА ИЗМЕЂУ ПЕСАМА ЛАБУД И АЛБАТРОС

У обе песме песници покушавају да прикажу себе кроз главне симболе песама, албатроса и лабуда, покушавају да прикажу своје стање и положај у друштву, али и док стварају.

Паралела између песама Лабуд и Албатрос
док ствара/у лету/док плови
у друштву/на палуби/у језеру

срећан
немоћан

самоуверен
несрећан

снажан
поражен

силан
кажњен

поносан
несигуран

блистав
јадан


смешан