РЕАЛИЗАМ
external image 2014-01-04_113941.jpg?w=500&h=125
Реализам је књижевни и уметнички правац чије су присталице настојале да "прикажу стварност онаквом каква она јесте"; стилска формација која настаје на темељу ових хтења у европским књижевностима превладава почев од друге трећине 19. века и распада се између 70-тих и 90-тих година, с тиме што су реалистичке традиције и касније врло живе, а касније се обнављају од 30-тих година 20. века у социјалистичком реализму.

Термин реализам се најпре јавља у филозофији 18. века, док се на књижевност примењује тек од 19. века. Шилер и Фридрих Шлегел међу првима су употребили овај појам. Говорећи о реализму у песништву овим појмом означавају супротност идеализму.

external image _sp-realizam-u-knjizevnosti.jpg
У француској критици појам реализам срећемо у једном чланку часописа Mercure français из 1826. године. . У англосаксонским књижевностима термин реализам се јавља од педесетих година 19. века, мада покрета под тим називом нема све до осамдесетих година 19.в. У немачкој књижевној критици јавља се термин поетски реализам у значењу супротном од оног које је реализму придавала француска критика. У Италији се осамдесетих година 19. века јавља реализам под називом веризам. Писарев својим делом Реалисти (1864) уводи појам реализам у руску књижевну критику, с тим што код њега то још увек није књижевноисторијски термин већ ознака за идејни став дела руске интелигенције. Појам реализам уводи у српску књижевну критику Светозар Марковић (Певање и мишљење, 1868; Реалност у поезији 1870).

Филозофску основу реализма као погледа на свет у крајњој линији чини материјализам који, признавајући постојање објективне стварности, тежи да откризе и утврди и њене законитости.
Друштвена основа реализма као правца и реалистичког сликања стварности као уметничког метода јесте најчешће друштвени живот, критички однос према појавама у стварности, а некад и револуционарна борба прогресивних друштвених снага за победу нових, напредних схватања.
Основна одлика реалистичког метода сликања стварности јесте типизација... Та типичност у уметничком обликовању живота природна је последица тежње реалиста да што потпуније, што истинитије, што ближе животу и стварности представе њихове карактеристичне црте помоћу одређених ликова. Да би то постигли, реалисти се служе углавном са два уметничка поступка: одабирањем карактеристичних појава и појединости у животу и стварности и њиховим уопштавањем. Запажајући индивидуалне карактере, појединачне појаве и догађаје у друштвеној стварности, они откривају у њима оно заједничко са другим сличним карактерима, појавама и догађајима, оно општије у њима, и сликају их као карактеристичне, уопштавајући их. То уметничко уопштавање је такође битна одлика реалистичког уметничког метода. Јединство заједничких индивидуалних особина у карактерима чини те карактере друштвеним типовима и постаје животна, односно друштвена законитост.

Представници европског релизма
Француски реализам
external image 17226606774f97fbc4a186f655760416_orig.jpg
Стендал
external image _sp-pisac-lav-tolstoj.jpg
external image 200px-HBalzac.jpg
Оноре де Балзак
Гистав Флобер
Ги де Мопасан

Руски реализам
Иван Сергејевич Тургењев Николај Васиљевич Гогољ
Лав Николајевич Толстој
Фјодор Михајлович Достојевски

Енглески реализам
Чарлс Дикенс
Вилијам Макпис Такери
Џорџ Елиот
Томас Харди


РЕАЛИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНИСТИ

Реализам у српској књижевности обухвата доста широку, занимљиву и разноврсну панораму књижевних појава у великом временском распону. Први реалистички писци јавили су се 60-тих година 19. столећа, у јеку романтизма. Од 70-тих година до краја века реализам је водећи књижевни правац. У време његовог конституисања извршене су значајне промене у националном животу. Србија стиче пуну политичку независност и заузима водеће место у културном и књижевном животу, а њена престоница Београд постаје оно што је Нови Сад био у 60-тим годинама: главни културни центар. Највећи број реалиста потиче из Србије или је у њој живео и стварао.
external image glava-secera-milovan-glisic~19103.jpg



Реализам је открио малог човека и његов свет. Књижевност захвата матицу народа, која је уметнички живела готово искључиво у разним формама усмереног стваралаштва. Писци сву пажњу посвећују различитим видовима народног живота, од оних прастарих фолклорних, до оних које је доносило ново време. Они теже да што верније пренесу не само начин живота, обичаје, схватања него и начин говора људи у појединим крајевима. У књижевност улази регионална тематика, а у њен језик продиру провинцијализми, дијалекатска обележја, говорне одлике појединих професија и сталежа



У доба реализма мења се и поље утицаја у којем се развија српска књижевност. Немачки утицај, дотада доминантан, уступа место руском. Преводе се и читају највише руски реалисти: Гогољ, Тургењев, Чернишевски, Гончаров, Толстој, Достојевски. Највећи утицај на српске приповедаче извршио је Гогољ. Гогољев народно-сељачки "сказ" постао је основни облик приповедања у књижевности нашег реализма. Уз Гогоља највише је утицао Тургењев, а нешто касније и Толстој и Достојевски. Утицај западног реализма био је знатно мањи, и осетио се највише код писаца из наших западних крајева (Матавуљ).

external image 917285_milovanglisic.jpg
Представници сеоске приповетке су Јанко Веселиновић и Милован Глишић, чији приповедачки поступак претежно почива на анегдотско-фолклорној основи.

Милован Глишић је најзначајнији књижевни печат оставио у подручју сатире. Њима је он, полазећи од битних особина реалистичког метода, извајао читав низ аутентичних ликова, оцртао и критички сагледао значајне друштвене појаве и процесе епохе у којој је живео и тако створио целовиту слику паланачке средине у Србији с краја 19. и почетком 20. века. (Глава шећера, Рога, Ни око шта, Шило за огњило, Шетња после смрти, Злослутни број, Редак звер и др.)

external image ivan-ivanovic-radoje-domanovic-priynanje-satira-1357216112-248401.jpg

Радоје Домановић припада хумористичко-сатиричној традицији српског реализма, чији је зачетник Глишић. Домановић је писао хумористичко-сатиричне приповетке, у којима све што се збива остаје у границама реално могућег (Позориште у паланци, Гласам за слепца, Не разумем и др.), хумористичко-сатиричне приповетке са елементима гротескне фантастике (Марко Краљевић по други пут међу Србима, Размишљање једног обичног српског вола), али је највећи успех постигао у жанру алегоријско-сатиричне приче, коју и уводи у српску књижевност (Укидање страсти, Данга, Вођа, Мртво море, Страдија и др.).

external image 20140310181831!Stevan_Sremac.jpg


И Стеван Сремац такође полази од анегдотске основе у градњи својих приповедака и романа. Његова најпознатија дела су романи (Ивкова слава, Поп Ћира и поп Спира и Зона Замфирова), али и низ приповедака међу којима се истичу Вукадин, Лимунација на селу, Чича Јордан и др. Многи га сматрају завичајним или регионалним писцем јер је својим делом обухватио три регионална типа српског друштва: београдско-варошки, војвођанско-банатски и нишки крај.


Према приступу тематици приповетка из раздобља реализма носи у себи црте критичког и психолошког реализма, али задржава и анегдотско-фолклорну основу са елементима романтичног поступка. Најизграђенији тип психолошке приповетке остварили су Лаза Лазаревић и Симо Матавуљ који се налазе на врху лествице српске реалистичке приповедне прозе.

external image _sp-laza-lazarevic.jpg

Лаза Лазаревић је био један од првих српских приповедача који је обратио пажњу на унутрашњи свет и психолошку анализу личности које приказује. Његове тематске преокупације су унутрашњи свет човека, тајне људске душе, интимна исповест, правда, доброта и морал, сукоб традиционалних и модерних друштвених вредности. Његова најбоља остварења су Први пут с оцем на јутрење, Школска икона, У добри час хајдуци!, На бунару, Вертер, Све ће то народ позлатити, Ветар. Своје реалистичко сликање живота прожео је дискретним лиризмом, племенитим и узвишеним идејама и осећањима.

external image Simo_Matavulj_Prvak_nase_pripovedne_proze.jpg

Симо Матавуљ је у српску књижевност унео утицаје француског реализма и натурализма. Сам је тврдио да
тежи реализму који се не створио најбогатију и најразноврснију галерију националних типова, оштро и тачно извајаних према животу. Док су остали српски приповедачи приказивали живот само у уском видику свога краја, Матавуљ описује разне српске крајеве и људе из разних друштвених слојева. (Пошљедњи витезови, Нови свијет у старом Розопеку, Сврзимантија и друге приче из Далмације; Фронташ, Поп Агатон, Аранђелов удес, Наумова слутња, Београдска деца и друге београдске приче). Матавуљ је био и мајстор кратке приче (Поварета, Пилипенда, Ошкопац и Била и Нашљедство).састоји у грубом копирању живота, већ је писцу дозвољено да преиначи детаље и складно их повеже према вишем уметничком циљу у границама стварности. Матавуљ је потпун и чист реалиста. Он је у приповеци доследно спровео идеје европског књижевног реализма, трудећи се да хладно и објективно описује живот, без узбуђења и тенденција, увек на основи образаца из стварног живота. Тако је Матавуљ

external image Jakov_Ignjatovic_Novak_Radoni%C4%87.jpg

До појаве реализма р о м а н у српској књижевности има скромну традицију. У чланку Поглед на књиженство (1857) Јаков Игњатовић (зачетник реалистичке књижевности код Срба) констатује да је Милован Видаковић "досад једини списатељ романа". Опредељујући се за реалистички смер у књижевности, Игњатовић тражи афирмацију, првенствено социјалног, а затим историјског романа. Његови романи Милан Наранџић и Вечити младожења афирмисали су социјални роман у српској књижевности. У основи Игњатовићевог књижевног поступка присутне су реалистичке црте (ликови су социјално одређени, говорно издиференцирани), али има и романтичних елемената у обликовању фабуле. Заплети су недовољно психолошки мотивисани, поједини ликови су идеализовани, а пустоловни елемент у структури фабуле је доста наглашен.