САМЈУЕЛ БЕКЕТ „ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА“



О писцу

Семјуел Бекет је рођен 1906. године у Даблину, у месту знаменитог Џемса Џојса. Отац му је био банкарски службених и од њега је наследио, кажу његови биографи, смисо за прецизност у формулацијама. Растао је и интелектуално се развијао изван политичких збивњ, загледан у друштвена противуречја времена, у свет без икаквих перспектива као што су скитнице, људи без обавеза и пословних веза, без посла и дома. Слике тога света, виђене и упамћене још из гимназијских дана, пратиће га целог живота и бити онај претекст од којег ће полазити у стварању својих ликова. После више година Бекет ће баш од таквог света доживети удес који замало да се није трагично завршио. Наиме, када се обрео у Паризу, у некој мрачној париској улици, неки скитница је песнику зарио нож у леђа. Скитница завршава у затвору, а Бекет у болници. Када се излечио, отишао је у затвор и упитао скитницу:
- Зашто сте хтели да ме убијете?
- Не знам.
Бекет у томе није видео ни лаж, ни скривање праве истине. Видео је само одсуство циља и смисла људских поступака, што ће постати један од кључева или образаца његовог стварања, један од начина понашања и делања његових јунака. Студије је завршио у Даблиму, а онда јепрешао у Париз, носећи са собом "црни хумор Ирске". У Паризу је предавао историју енглеске књижевности. Ту је упознао и Џемса Џојса, свог будућег духовног оца. Затим се враћа у Даблин, предаје француски и италијански језик и пише студије о Џојсу и Марселу Прусту. Путује по Енглеској, Немачкој и Француској да би на крају, за своје трајно станиште изабрао Париз.
Семјуле Бекет је писао песме, драме и прозу. Први роман Марфи објавио је 1938. године, а затим су дошле прозе Молоа, Малоне, а онда драма Чекајући Годоа, Крај игре, Чин без речи, Последња трака, Срећни дани, Не ја.
Дела су му се појављивала у енглеској и француској верзији,а Нобелову награду је добио 1969. године.


Место и време радње:
Нису нам познати, јер читајући драму не добијамо конкретне податке, знамо да је рећ о двеју скитница који чекају Годоа, код једног дрвета, поред пута.

Врста драме:
Савремена драма - Антидрама

Антидрама:

Како је почела да се рађа и развија нова поетика, било је неопходно обликовати драмску форму која ће јој одговарати и бити одраз времена , односно која ће на најбољи начин приказати проблематику савременог човека.
Тако се уместо драме јавља антидрама, уместо јунака јавља се антијунак и уместо театра имамо антитеатар или театар апсурда.

Одлике антидраме:

  1. Одбацује се ангажованост драмске уметности;
  2. Руши се драмска композиција и техника на коју смо навикли у старом театру ( изостају: експозиција, заплет, кулминација, перипетија и расплет);
  3. У драмама почиње да доминира осећање усамљености драмског лика;
  4. Сцена постаје место где се ништа не догађа и где се ништа неће догодити (нулти завршетак);
  5. Јавља се немоћ драмског лика за било какву акцију. Људи су безлични, без индетитета, без памћења и прошлости, а камоли будућности, стога кажемо да су ти јунаци – антијунаци.
  6. Језик је у складу, односно функцији драмских ликова: -Говорити, а ништа значајно рећи.
  7. То је само слика, не радња, само слика оног што се збива док се чека;
  8. Све је статично и огрезло у баналност свакодневнице (читање новина, пијење чаја, посете, празни разговори), све је израз бесмислености која дави биће.


Анализа драме:

Ликови:
Владимир – скитница,
Естрагон – скитница,
Поцо – властелин, Ликијев господар,
Лики – Поцов слуга,
Дечак – гласник.

„Чекајући Годоа“ је драмско остварење у два чина. Дело одступа од класичног комада јер нема познатих драмских етапа, изостају експозиција, заплет, кулминација, перипетија и расплет.
Изостаје права радња, нема сценских промена. Дат нам је нулти завршетак – ништа се не решава, јер се ништа није ни десило.
Одређени предмет или тема о којој се води дијалог непостоји.

Док читамо драму, морамо се бар једном запитати ко је Годо, и шта заправо Владимир и Естрагон чекају.

Постоје различита мишљења.
За једне Годо је заправо Бог и избављење и спас које скитнице чекају.
(на енглеском Год = Бог).
Док други сматрају да Годо не постоји и да је то само наслов за драму.

Када прочитамо драму долазимо до закључка да је Годо и једно и друго, односно да је Годо и све и ништа.

Годо је смисао живота, нада у боље и лепше сутра, али Годо је и обично чекање да нам се „нешто или неко деси“, које је готово и неоствариво. Када човек преузме акцију и почне да се труди око нечега, тек онда може да чека и да се нечему нада.

Годо заправо представља све оно о чему обичан човек може да машта.



На почетку драме, Естрагон обавља радњу која се понавља, он обува и изува ципелу и чини нам се као обични идиот.
Заправо, у тој сцени човек треба да схвати да је ту приказан његов живот, односно да је данашњи човек запао у тешку животну рутину, да из дана у дан обавља једно те исту радњу односно „обува и изува ципелу“.

Томе сведочи и Владимирова реченица:
„Ово што ми радимо овде, то је питање. Само је једна ствар јасна, ми чекамо Годоа, дошли смо и чекамо... А извесно је да време споро пролази, па ми морамо да га прекраћујемо радњама, које на први поглед могу да изгледају разумне, док нам не постану навика“

У данашње време готово цело човечанство је запало у рутину. Данашње време које је изузетни тешко и где се невероватно велики број људи налази на ивици егзистенције, готово нико ништа не предузима да би ту ситуацију променио. Човек је навикао да се мучи и пати и нимало му не смета то што је његов живот постао обично „траћење времена“.

И док скитнице чекају Годоа Владимир говори да у том тренутки њих двојица су цело човечанство и да представљају ту одвратну сорту – човека.
Њихова судбина је парабола читаве људске судбине.
Владимирово размишљање дато је са горком иронијом, он заправо говори да су они само ликови који се ту налазе уместо људи и да њихово чекање треба бити дословно схваћено. То чекање је одсуство радње које нам неомогућава да из целе драме извучемо кључни догађај и смисао.
Владимиров исказ: „Време споро пролази и тереа нас да га прекраћујемо радњама које могу у први мах да изгледају разумно, док нам не постану навика“ јесте заправо кључ целе драме!


Мотиви:

Шешир = место трагања за неким или нечим;

Песак = статичност, али може да представља и време;

Дрво = живот, духовне висине;

Хршћански елементи:

Страх → Кајање → Чекање → Усамљеност.

Из страха човек се каје, док се каје он чека нпр. опроштај и док чека развија се усамљеност.

Људи се удаљаву једни од других, љубав и радост као основни сегменти живота полако ишчезавају.

Жеља и потреба за пажњом и љубављу често избијају из Владимира и Естрагона, један другог често ћеле да загрле, али увек застану из разлога је „Није време за то“, а када је време, вероватно онда када се обаве сви бесмислени послови (чекање).

На крају као потпуна иронија дат нам је Лики, биће попут имбецила или какве животиње, који на један сасвим рационалан начин покушава да одговори на питања која муче обичног човека. Он није глуп и неспособан, већ се од њега такво понашање тражи.



Смисао драме лежи у неижреченом или само наговештено, у отргнутим исказима и асоцијацијама које упућују на проблем егзистенције, на положај бића и ововековна цивилизацијска стања, на апсурд који прати трајање и Бекетову филозофију нихилизма (одрицање од свих устаљених позитивних норми, моралних начела , традиције и културног наслеђа).


Скривена значења драме: (Бекетова промишљања о човеку и животу)

  1. Простор у драми је потпуно суморан, окружен сивилом у коме драма траје. Сивило увећава присуство сувог дрвета. Ако дрво симболизује живот, еволуцију и духовне висине, онда је дрво у драми одраз данашњег човечанства, односно оно је пародија на данашњу цивилизацију која губи сваки вид везе са духовношћу и традицијом. Наћи се на оваквом месту значи бити окружен самоћом и очајом.

  1. Човек који се нашао на таквом месту осуђен је на вечно неспокојство иезадовољство пре свега самим собом а потом и окружењем уопште.


  1. у драми нам је дата и духовна издељеност, социјална и класна подељеност, то уочавамо у односу Поца и Ликија.


  1. На крају као закључак имамо данашњег човека које је духовно осиромашен, покидан, раслојен и растројен који покушава да кроз спорт, музику и забаву покушава да осмисли себе, али у томе не успева. Идући ка економским просперитетима човек занемарује духовну суштину. Човек је изгубио своју душу и слободу јер живи под наметнутим нормама. Материјалност мења духовност, границе се бришу, нови Бог и предмет обожавања постаје новац. Захваљујући новцу човек никада није био спутанији и духовно сиромашнији. Човек није довољно снажан да се отргне и учини нешто по том питању, већ робује наметнутим нормама.


ИАКО ЈЕ ДРАМА ПРЕДСТАВЉЕНА КАО ПАРАДОКС, ОНА ЈЕ ЗАПРАВО ПАРАБОЛА ЗА ЦЕЛО ЧОВЕЧАНСТВО!