Обележја савремене српске поезије


Појам савремена књижевност обухвата књижевно стварање у периоду после Другог светског рата. Она је и традиционална, али и модерна, авангардна. Савремена српска књижевност почиње заузима временски период од 1945. до данас, али права савременост српске књижевности почиње 1952. године појавом првих песама Васка Попе у збирци песама "Кора", и прве књиге Миодрага Павловића ''87 песама''.

Први фаза српске савремене књижевности започиње 1945. године и траје до 1952. године. За овај период карактеристична је утилитарност - књижевност је у функцији историјског тренутка, идеолошкох захтева и колективних расположења.
Њене основне карактеристике су:
  • одсуство индивидуалних напора да се нешто мења;
  • наративност и дескриптивност;
  • неинвентивност, сиромаштво и безбојност (монотонија) у избору мотива и на језичком плану;
  • неискрена и без унутрашњих динамизама који би отворили пут особитим емоцијама, доживљајима и новом језичком изрицању;
  • одвећ оптимистичка, једнострана, са упрошћеном визијом живота; копија руске соцреалистичке уметности; поезија која идеализује постојеће.

Представници овога песништва су: Радован Зоговић, Мира Алечковић, Јован Поповић, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Душан Костић, Оскар Давичо.

Друга фаза српске савремене књижевности започиње 1952. године где се као први и прави српски авангардни писци у послератној књижевности јављају Миодраг Павловић и Васко Попа. За њихове песме се говорило да су "анархија" у изграђеном систему естетских вредности, обично "бунцање" и "бесмисао", како у језику тако и у сликама и доживљају света.

85d8793c9a26490ae60d96025552b793.jpg
Косовски бој, Петар Лубарда, 1953.


До процвата савременог српског песништва долази тзв. другом генерацијом за коју је симбол ослонац сваког певања јер он једино има моћ "кондензовања стварности у простору и времену у оно што је есенцијално и битно"

Васко Попа (1922-1991)

external image 70929_vaskopopa_f.jpg

Васко Попа је представник послератне авангарде у српској књижевности. Заједно са Миодрагом Павловићем, почетком педесетих, преокренуо је смер српског песништва. Поезија Васка Попе не жели ништа да идеализује, да слави и претвара у певање "меког и нежног штимунга", како би све било по мери и читалаца и политике. Критичар Милан Богдановић за негирану поезију Попе и Павловића пише:

"Је ли то враћање на већ одавно порушене и у коров зарасле позиције футуризма и надреализма? Или су то неки нови снобуновни покрети којима се поезија у ствари апоетизира и антипоетизира, што ће пре свега рећи: одваја од човека и од живота, супроствља човеку и животу?... Или је то пркошење бесмислом и човеку и животу из неких тамних мотива нихилистичког постављања себе према њима?"


За Попину поезију карактеристично је да полази од неких надреалистичлих искустава, али ствара и свој особени стил, нов, до тада непознат нашој поезији. Попа је донео стих који је елиптичан (сажет). Био је песник који тежи сабијању смислова и осећања, а што је лако постизао симболима. Иза песничких слика Васка Попе крије се вечна драма у свету, која је у исто време и драма сваког бића. И зато је свет са својом вечном драмом у Попиној поезији обележен као велико непочин-поље, у коме нико миран, нико задовољан, срећан и слободан.

Након прве песничке књиге Кора (1953), Попа је објавио следеће збирке песама: Непочин-поље (1956), Споредно небо (1968), Усправна земља (1972), Кућа насред друма (1975), Живо месо (1975), Вучија со (1975) и Рез (1981). Приредио је и антологије Од злата јабука (1958), Урнебесник (1960) и Поноћно сунце (1962).


Успавана земља

је песничка књига објављена 1972. године, а отвара се циклусом Ходочашће. У њеној основи је родољубље, оданост лирског субјекта ономе што је наслеђено, лепота и вредност једног народа. У манаситрима Попа је видео стаменост, пркос, усправну земљу која, насупрот вековима и најездама, стоји чврсто, као и ти материјални облици. А са њима је чувано памћење, историја, веровање, свест о припадности. Песник је пошао на ходочашће обилазећи разне храмове као што су Хиландар, Каленић, Манасија, Сопоћани...



Каленић
Откуда моје очи
На лицу твоме
Анђеле брате

Боје свићу
На ивици заборава

Туђе сенке не дају
Муњу твога мача
У корице да вратим

Боје зру
На лакој грани времена

Откуда твој инат лепи
У углу усана мојих
Анђеле брате

Боје горе
Младошћу у мојој крви

Казивање песме "Каленић"




Мотиви: анђео, манастир, боје, очи, мач, светлости, инат

Прва стофа: У овој строфи песник стоји испред фреске и остварује духовну везу или сродство са песничким предметом (ликом на фресци), а преко њега и са далеким временом и са творцем слике.

Друга строфа: Боје импресионирају постојаношћу и утиском као да се појављују из таме, као да свиђу на ивици заборава. То је везано за заборав на очување фреске од распадања, али то може бити асоцијација и на наш унутрашњи заборав.

Трећа строфа: Насликани анђео и песник срели су се и у духовном поистовећењу спремни су да поделе исту судбину. Тако су садашњост и прошлост интегрисане сликом која постаје медијум повезивања две свести и два времена која деле векови.

Четврта строфа: Посматрач јасније разуме призор анђела.

Пета строфа: Појављује се инат чији је смисао да се по сваку цену буде; инат који се генерацијски преносио. Тај инат прелази са лица анђела на лице ходочасника.

Шеста строфа: Боје су сада сасвим јасне; посматрач у потпуности разуме и поистовећује се са ликом анђела. Песник обећава да ће преко крви пренети осећања и веру.


Васко Попа: "МАНАСИЈА"


Плаво и златно
Последњи прстен видика
Последња јабука сунца

Зографе
Докле твој поглед допире

Чујеш ли коњицу ноћи
Алах ил илалах

Кичица твоја не дрхти
Боје твоје се не плаше

Ближи се коњица ноћи
Алаџ ил илалах

Зографе
Шта ли видиш на дну ноћи

Златно и плаво
Последња звезда у суши
Последњи бескрај у оку






Мање познате речи:
-Зограф = сликар икона;
-Алах = бог код Муслимана;
-Алах ил илалах = непостоји бог сем Алаха;
-Кичица = четкица за сликање;


Књижевни род: -Лирика
Књижевна врста: Мисаона, рефлексивна песма

У песми стих је слободан, што значи да није потребни поштовати правила у градњи стиха.
Уочавмо терцину (строфа од три стиха) и дистих (строфа од два стиха).

Тема:
Тема песниковог певања јесу манастир Манасија и непознати зограф.

Идеја:
Идеја песме је песниково дивљење према манастирима и ономе што они значе за српски народ.

Порука:
Порука песме "Манасија" јесте да је духовно уздизање наш приоритет и да једино њиме, кроз књиге, уметност и музику се можемо пробити кроз таму и катастрофу.

Анализа песме:


Плава и златна боја јесу основне боје ресавског фреско-писања.
Оне су симбол узвишености и духовности. За њих се везује сва драма стварања зографау ресавском манастиру.

"...Последњи прстен видика" и "...Последња јабука сунца" се могу тумачити као слутња животног краја.

Друга строфа почиње у виду обраћања зографу.
Лирски субјекат-песник, као да се вратио у време када је фреска настала, песник је фасциниран зографовим радом.

Песник пита зографа да ли чује коњицу непријатеља, коњицу друге вере која је дошла да уништи његов рад.

Лирски субјекат-песник, долази до закључка да се зограф не плаши, да све занемарује. Зограф је усресређен на рад, на своје дело, тим гестом показује да је изнад ратова, да је изнад непријатеља јер се духовно уздиже.

У песниковом питању "Зографе, шта ли видиш на дну ноћи" садржан је и одговор. Он види до дна у стварању и сагледавању властите судбине.

Боје више нису битне, златна и плава истопиле су се у звезду (наду) у души, зограф је свој посао завршио па због тога бескрај у оку. Зограф се уздигао изнад историје и рата.


Васко Попа: "КОРА"



Збирка песама "Кора"

Наслов Кора можемо тумачити као земљину кору, начин да нам песник сугерише свеобухватност, космолошку димензију своје поезије. Дакле, већ на првим страницама видимо – тема збирке је општа човекова угроженост у модерном свету, свету у коме се он осећа као странац.

"Кора" је прва песничка књига која је показала сву модерност у језику, сликама, мотивима и мелодији стиха.
Збирка "Кора" има четири циклуса: "Опседнути ведринама", "Предели", "Списак" и "Далеко у нама".

Међутим није увек било тако, некада је у њен састав улазио и циклус "Успавана земља", бирку.од којег је Попа касније направио засебну збирку.

У циклусу "Опседнути ведринама", основна тема је угроженост човека и људског, егзистенцијални простор нимало није гостопримљив, већ је настањен ситуацијама које прате и угрожавају биће.
Лирски субјекат живот доживљава као опседнутост "нечим" или "неким" пред чим или ким се повлаче мир и спокој.
Неке од песама из овог циклуса су: "Гвоздена јабука", "Познанство"...

Циклус песама "Предели" има девет песама, а настањују га предмети којима је одређена наша свакодневница, наизглед баналне ствари и ситуације, као и непоетични предмети нпр. пепељара, пикавац, сто, чивилук....
Песке из овог циклуса су: "У пепељари", "На столу", "На зиду"...


Циклус песама "Далеко у нама" је слика ужаса рата. Песник говори и о љубави, о њој говори са дивљењем. По њему љубав је чудесна и свемоћна. Најпознатија песма овог циклуса је "Очију твојих да није"

Циклус песама "Списак" има петнаест песама сличних по тематици:
"Патка", "Коњ", "Магарац", "Свиња"...
Циклус је настањех суштинама као што су домаће животиње, биљке и предмети које је човек својом руком обликовао.
Све песме истичу трагизам, неспоразум и вечни антагонизам у овоме свету, у коме је увек неко угрожен.






Васко Попа: "КОЊ"



Текст песме "Коњ"


Анализа песме:


У песми "Коњ" приказана је трагична судбина коња. Његова трагичност је у томе што се од њега тражи више него што он може, да има осам ногу, да се креће друмом којем се крај не види и да за собом вуче целу земљу.
Коњ је покушао да се побуни, али безуспешно, успео је да добије само расцепану губицу.
Због свега што га је задесило и трагичног искуства које је доживео, у његовим очима видела се само туга.
Песма "Коњ" по својој тематици подсећа на песму Милана Ракића "Долап".


Паралела песама "Коњ" и "Долап":


Песма "Долап" нам такође даје трагичну судбину коња. Дата је и песимистичка слика живота, живота без наде у боље сутра. Такође у обе песме имамо мотив круга, као безизлазност и уоквиреног живота без икакве могућности да се нешто промени.




Васко Попа: "Патка"


Текст песме "Патка"

Анализа песме:


Патка се непрестано гега прашњавим друмом и никада неће научити да хода, јер је вода њена права животна средина.
Она је издвојена из природног амбијента и наметнути су јој услови живота. Док се гега она је смешна и у исто време трагична јер је она створена да плива, а не да се тромо вуче. И док се она вуче и гега за њом иде трска која мисли, односно за њом иде човек који ће је стићи, коме не може утећи. Човек симболично представља њен крај и смрт. Патка се мири са том чињеницом. Излаза за патку нема и бекство од опасности је немогуће.

Песма "Патка" подсећа на песму Шарл Бодлера "Албатрос" јер и ова песма такоше говори о ропству патке/албатроса и њиховој трагичној судбини. И патка и албатрос су смешни јер нису слободни, јер нису у свом природном станишту.




Васко Попа: "Кестен"



Анализа песме:



Песма "Кестен" говори о присили и опседнутости ведрином до њеног најтамнијег трачка.

Кестен је заробљен бетоном и асфалтом, доживљава утескобљеност свог трајања јер је отргнут из аутентичне, исконске природе. Њихова животна средина јесте планински предео, кестен у својој "тамници" има и тренутке милине и радости.
То су тренутци у ноћи када замишља да је у шуми. Уместо правих гнезда у крошњи носи гнезда од пиштаљки и труба.
Једино кореном, неспутаним, доживљава авантуру, носећи сан о бекству. Али сваког јутра он је ипак ту без икакве намере о бекству. Кестен се такође понаша као човек, живи од пустоловина, има успомене, искрада се из града и поново враћа.



Васко Попа: "Маслачак"


Текст песме "Маслачак"


Анализа песме:



У песми "Маслачак" овај цвет живи у простору који га угрожава. Он је изложен дејству злих сила, живи на ивици између два света, две силе где га једна стално вуче у земљу, односно у асфалт где је и проклијао, да расте у висине. У тој својој трагичности он је изврнут руглу. Једина радост му пружају "погледи шетача".
Васко Попа је употребио две метафоре за маслачак. Маслачак је "жуто око самоће", али је и "пикавац". Ове метафоре су сличне.
Маслачак је округао и подсећа на око, али је и жут и личи на жар цигаре који нестаје, догорева.
Маслачак је оличење самоће, али и одбачености и искоришћености (пикавац је одбачен и искоришћен).
Простор је зла сила у песми, он је урбанизован, цвет је дат у улицама велеграда где је човек увек усамљен.
Град дочаравају плочник, стопала, псећа нога, пикавац...




Васко Попа: "Кактус"



Анализа песме:


Кактусов положај је такође посебан у свету/"тамници". Свестан је окрутности у тамници и он се брани.
Кактус је извукао поуку из окрутног окружења и према њему има активан однос. Он одбија дијалог са окружењем, са светом, затворен је у свом свету, у свој бодљикави оклоп и боде.




Васко Попа: "Столица"



Teкст песме "Столица"


Анализа песме:



У песми је опеван мотив искушењаи страдања у животу. У песми доминира мотив слободе и стална чежња за истом. Столица чезне за слободом, да се сјури низ степенице, заигра на месечини и на крају пожели да седне "на туђе облине да се одмори".



Васко Попа: "Белутак"


Текст песме "Белутак"



Анализа песме:


На крају циклуса "Списак" налази се песма "Белутак". Ова песма је поента циклуса, јер својом идејом стоји на самом врху градације циклуса.
Белутак није ни са чим угрожен. Он симболизује биће јер се миче, држи у загрљају и смеши се. За њега живот није ни тамница ни оков. Њега ништа не угрожава у простору у ком се налази. Без икакве потчињености он гледа са висине и иронично се смеши "обрвом месеца". Белутак је симбол за посебну врсту човека, ону без страха од силе која човека угрожава, уздигнут је над пролазности, духовно је чист и чврст и са широким духовним хоризонтима. Белутак се каменом снагом и мирноћом узвисио изнад зла и пролазности живота и достигао унутрашњу снагу која му дозвољава да гледа са висине. Он је победник над животом = тамницом.








Десанка Максимовић (1898. - 1993.)


desankla.jpeg


Податци о писцу:


Десанка Максимовић, рођена је 16. маја 1898. године, а умрла је 11. фебруара 1993. године у својој 95. години.

Била је српска песникиња, професорка књижевности и члан Српска академија наука и уметности.


Десанка није имала деце.
Студирала је на Филозофском факултету у Београду на одсеку за светску књижевност, општу историју и историју уметности.

Након дипломирања радила је у Обреновачкој гимназији, а затим као помоћник у Трећој женској гимназији у Београду. Затим је у Паризу провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Потом је била професор у Првој женској гимназији у Београду. Почетком Другог светског рата отишла је у пензију, али је по завршетку рата вратила у гимназију, где је и остала до свог коначног пензионисања 1953. године.

Путовала је широм Југославије и имала велики број пријатеља, писаца и песника, међу којима су и Милош Црњански, Иво Андрић, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.

Дана 17. децембра 1959. године, изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. године за редовног члана.

Десанка Максимовић била је песник, приповедач, романсијер, писац за децу, бавила се и превођењем махом поезије са руског, словеначког, бугарског и француског језика.


Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину. Своје прве песме објавила је 1920. године у часопису "Мисао".

Њена поезија је љубавна и родољубива, полетна и младалачка, осећајна и озбиљна.

Најчешћи мотиви у поезији Десанке Максимовић јесу љубав и искрено родољубље.

Њена поезија је одликована читавим обиљем нових алитерација и рима.
Њено основно песничко гесло је да поезија мора бити разумљива, јасна, искрена и отворена према човеку и животу.

Многе њене песме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују друге људе различитих начела и уверења, друге боје коже и вере, али и да буду строги према својим манама као и према туђим.
Кроз своје песме посебно је истицала храброст, слободу, оданост, честитост, доброту и некористољубље.
У каснијем периоду живота, њена лирика је добила нешто смиренији и тиши дух.

Десанка Максимовић добитник је многих књижевних награда и признања.

Од њених књига треба издвојити:

"Песме" (1924.), "Врт детињства" (1927.), "Зелени витез" (1930.), "Отаџбино ту сам" (1951.), "Тражим помиловање" (1964.), "Немам више времена" (1973.), "Писма из Норвешке" (1976.).

Приче: "Лудило срца" (1931.)
Роман: "Отворен прозор" (1954.)



Десанка Максимовић: "Тражим помиловање"


images.jpg

"Тражим помиловање"




Човекољубље и доброта Десанке Максимовић увек су били присутни у њеној поезији, нарочито када су били у питању деца и једноставан, отворен и обичан свет.

Њен хуманизам и отпор према тиранији и свему што је наметнуто као принуда, сила и зло, до посебног су изражаја дошли у збирци налик на поему "Тражим помиловање".

"Тражим помиловање" је велики духовни пројекат Десанке Максимовић који за тему има велики средњовековни Душанов законик и његове престроге одредбе, које успостављају неједнакост сиромашних у односу на властелу.

У том смислу "Тражим помиловање" је - лирска дискусија са Душановим закоником.

У свакој од њених песама је молба за опроштај, јер по песникињи сви смо ми недужни, не умемо да разликујемо добро од зла, сви живимо у морално не знању.



Десанка Максимовић: "За себра"


Текст песме "За себра"


Анализа песме:



Песникиња има разумевања за себра зато што су они увек у историји били од државе и властелина угрожавани и бездужно сатирани.
За властелина у снази и моћи песникиња нема милосрђа, али за оног свргнутог, чија је охолост и моћ поништена вољом јачег, она има милости јер је одгурнут, усамљен и отуђен, од свих заборављен.

Њена порука је:
-Човекова срећа и моћ су кратког века, а онај који је навукао гнев моћника и изгубио престиж, постаје усамљен и одбачен.

Себар ( сељак) је намучен, обесправљен, сиромашан...
Песникиња тражи, моли и саосећа се са сељаком.
Она тражи помиловање јер је сељак поштен, вредан, племенит (веран земљи, властелину, животу...)
Без обзира на сву патњу он је веран животу, јер сваки живот је битан, али често неправедно и заборављен.

Песма садржи елементе родољубиве песме, али је уједно и социјална и рефлексивна.


Десанка Максимовић: "За војничка гробља"


Десанка Максимовић казује песму "За војничка гробља"


Анализа песме:



Њена хришћанска мисао не заобилази ни војничка гробља.
Постоје војничка гробља у туђини, неокопана, од родбине не посећиванаи заборављена гробља, затрављена, преорана, али и она беспрекорна, увек издвојена од осталих (усамљена).
Тамо сем гаврана птице не слећу, заљубљени не залазе.
Војничка гробља су једна насеобина на којој влада вишедеценијска тишина.

То су гробља оних чији животи не смеју бити заборављени, палих бораца за отаџбину и слободу свога народа.


Песма је рефлексивна (мисаона).



Десанка Максимовић: "За несхваћене"


Текст песме "За несхваћене"


Анализа песме:



Песникиња тражи помиловање за оне који не могу да се снађу у свакодневном, обичном животу.
За оне којима су просте ствари тешке и мучне.
То су они који једину слободу проналазе у "тами собе своје" и у мислима.
Она тражи помиловање за усамљене, незадовољне и огорчене, за несрећне односно несхваћене.


Песма је рефлексивна (мисаона).