Херман Хесе, СТЕПСКИ ВУК

МАЈСТОР И МАРГАРИТА
Мајстор и Маргарита је дело Михаила Булгакова. Рад на овом роману трајао је од 1928. до пишчеве смрти.
Сачувано је осам верзија, а коначни наслов му је дат 1938. Роман је први пут објављен у СССР, 1966. године. Прво издање је било непотпуно и цензурисано. Прва потпуна верзија објављена је у Франкфурту 1969.,а у СССР 1973.

bulgakov-1926.jpgBulg_ak_ov.jpgbulgakov3.gif

О писцу:
Михаил Афанасијевич Булгаков, рођен је у Кијеву, 15.маја 1891., а умро је у Москви 10.марта 1940.
Био је руски писац и драматург. По завршетку медицине, радио је као лекар у малим местима. Године 1923. прешао је у Москву и започиње живот професионалног књижевника. Писао је приповетке, драме и романе.
Дела која нису одговарала владајућој политици нису објављена. Тражио је да му се такав поступак према њему објасни или да бар оде у емиграцију. На интервенцију самог Стаљина запослен је као драматург у Московском театру, но и даље није могао објављивати своја дела.

Његов први роман "Бела гарда", објављен је прво у Француској (1925. и 1929.), а у Совјетском савезу у целини тек 1966.
"Дани Турбиних" је његова драма, "Зојкин стан" комедија, "Бег" драма, "Последњи дани или Пушкин", "Робовање лицемерја или Молијер", "Приглупи Журден" и "Иван Васиљевич", гротескна комедија.
Његова драма "Бег" скинута је са сцене јер је Стаљин имао неповољно мишљење о њој, а "Дани Турбинових", која је већ скинута са сцене, враћена је захваљујући Стаљину.


bulgakov.jpg

Најзнаменитији роман "Мајстор и Маргарита", први пут је објављен у часопису "Москва" 1966. године, непотпуна верзија, а потпуна верзија објављена је 1969. године у Франкфурту.


200px-MasterAndMargerita.jpg



О делу:

Михаил Булгаков је дуго размишљао о томе које текстове да узме за основ свог романа.
Основу дела везао је за неколико књига:
"Нови завет";
"Христов живот" Фарер;
"Критика Христовог живота" Давид Штраус;
"Јудејски прокуратор" Анатолиј Франс;
"Историја односа човека и ђавола" Андреј Орлов;
"Мртве душе" Гогољ;
"Капетанова кћи" Пушкин;
"Фауст" Гете;
"Божанствена комедија" Алигијери.
700_large.jpg
marina_masterandmargatita.jpg


Дело представља роман парадигме, јер је изграђен од више слојева.
Може се тумачити као социолошки, психолошки, фантастични, сатирични и љубавни роман, али и роман-парабола.
Тема дела је: судбина човека у тоталитарним режимима.

Тематску основу романа чини прича о Мајстору, писцу који је написао роман о Понтију Пилату и суђењу Исусу. Мајсторов роман критика је оценила као безвредан и штетан и пре самог објављивања. Радња романа почиње доласком професора Воланда, сатане, да организује годишњи бал демона у Москви.
Роман је структурисан као роман у роману. Композиција дела представља паралелу две основне фабуларне линије.
Једна прати догађаје у Јудеји, тридесетих година н.е., а друга прати догађаје у Москви тридесетих година 20.века.

imagesCAYNLBD9.jpg

Роман је и парабола, и сатира, и роман идеје, роман тајне, роман модерне фантастике и роман демонизма.
Догађаји у Јудеји заснивају се на новозаветној причи о Пилатовој осуди и страдању Исуса. Сва су имена измењена осим имена самог Понтија Пилата. У опису Пилатове судбине и суда примењен је реалистички поступак, а у опису догађаја у Москви техника фантастике. У исто време прича у Москви је и сатира и пародија московске свакодневице, са гротескним демонским ликовима.

Оно што повезује ове две паралелне приче јесте заједничка свакодневица.
Свакодневица Пилатове Јудеје и Москве тридесетих година испуњена је страхом, мржњом и апсолутном послушношћу.
Сви су изједначени страхом за егзистенцију. То је свакодневица у којој људи нестају, без објашњења.

Bulgakovs-Moscow-The-Master-and-Margarita-e1350319498182.jpg

Роман упућује и на питање опстанка уметности у репресивном систему. Писци пишу у духу времена, хране се у специјалним ресторанима, а не у заједничким мензама, најоданији летују у луксузним државним вилама, добијају путовања и одморе, да пишу о тековинама револуције, о новом добу и новом човеку.

Критичари Мајсторовог романа осуђују га због "пилатовштине". Пилат је прокуратор Јудеје, владар апсолутне моћи који осуђује невиног човека. Због тог чина се каје. Сумња у исправност одлуке. Сумња у исправност одлука означена је као пилатовштина. Власт не греши. Не сумња се у њену одлуку. У време када је роман настао, људи су свакодневно нестајали. Ниједног тренутка не сме се посумњати у власт и у то да је осуђен невин човек и донета погрешна одлука. Нико не сме да доведе у сумњу исправност одлука и одлуке апсолутне власти која осуђује људе на смрт. Јешуа је осуђен јер је проповедао да је свака власт насиље над народом и да ће доћи време кад неће бити власти. Човек ће прећи у царство истине и правичности где неће бити потребна никаква власт. Јешуа је довео у питање власт цезара Тиберија и због тога је настрадао. Пилат је посумњао у исправност своје одлуке. Одлука власти је доведена у питање. Због такве сумње у власт, у исправност њених одлука, да може да осуђује невине људе, Мајсторов роман је осуђен као пилатовштине и штетан. Ни најмања сумња у власт не сме да постоји. Зато је роман о Пилату и пилатовштина штетна и зато је роман "Мајстор и Маргарита" необјављен за живота писца, а касније цензурисан. Брисани су они делови романа који указују да је у Москви владала атмосфера опште несигурности, друштво у коме влада поткупљивост, разврат, себичност, доушништво, саможивост.


evil-trio.jpg


Роман је прича о злу космичких размера и о љубави која је у стању да надјача и највеће зло. Кроз проповедање о Сатаниној посети Москви, савршено је дочарано у каквој се опасности налази појединац који држи до своје слободе, био он месија или безимени уметник, у једној тоталитарној држави. Јасно је да једно књижевно дело са таквом темом није могло бити прихваћено у Совјетском Савезу - због тога је Булгаков, баш као што ће касније учинити и мајстор из његовог романа, спалио прву рукописну верзију свог дела. "Којешта, рукописи не горе", тврди Воланд, Булгаковљев Сатана. Мајсторов рукопис о Понтију Пилату васкрсава у поново написаном роману "Мајстор и Маргарита".

Историја покушавања објављивања овог дела је напета. Ипак, никакве мере власти нису могле да униште дело овакве вредности. Једном завршено, наставило је свој живот и након ауторове смрти, захваљујући универзалности, вечитој актуелности тема, непоновљивом стиху и аутентичном приповедању.

Тематске целине:

Композициона структура романа се састоји из мноштва нити које су преплетене, при чему можемо да уочимо неколико центара или мотивационих токова. Пратимо одједном више прича које творе складну целину.
Главне тематске целине су:
прослава Ноћи пуног Месеца, љубавна прича Мајстора и Маргарите, мајсторов сукоб са друштвом, корупција, деградација вредности и морала приказаног кроз слику Москве тридесетих година ХХ века, погубљење Исуса Христа и унутрашња драма Понтија Пилата, затим друштвена питања у вези пилатовштина, преиспитивање власти, теолошка питања, проблем зла у свету и питања о људској природи.

Ноћ пуног Месеца (Валпургина ноћ, свечаност позната из "Фауста")
Сатана се са својом свитом обрео у Москви како би ту прославили велики празник - Ноћ пуног Месеца. Једном годишње се организује бал, увек у неком другом граду. Домаћин је Сатана лично, док домаћица по правилу треба да је мештанка града у ком се одржава свечаност и да се зове Маргарита. Та околност је везала Воланда и Маргариту. Многи други Московљани такође имају прилику да се сусретну са нечистом силом. Многима се дешавају непријатности, чак и озбиљне несреће, али то увек има везе са њиховим личним пороцима или злоделима.
Москва тридесетих
Видимо Москву, дакле једну метрополу и њене грађане. На хумористичан начин, уз присуство фантастике приказани су пороци, подлост и злоба људи који се не устручавају да, зарад ситне личне користи, некоме потпуно униште живот, ситних и бедних душа које доминирају свуда и по чијој мери је сачињен целокупан друштвени поредак у ком надарени, самосвесни појединац, какав је безимени мајстор из овог романа, може једино бити уљез.
Интересантно је да читајући роман, не срећемо баш често политичаре, банкаре, зеленаше, нити припаднике других традиционално нечасних занимања. Не видимо ни криминалце, убице, осим на Воландовом балу.
Уместо њих, пред нама искрсавају песници, књижевници, драматурзи, културан и узвишен свет и људи који са тим светом имају најтешње везе. Нешто ту није како треба, због чега у дружину књижевника не пуштају човека попут Мајстора. У питању је група осредњих, али послушних, подобних и интегрисањих људи којима су запала тако лепа намештања. Они живе лагодно, имају комфорне станове, лепо се хране и облаче, путују по свету, уживају углед у заједници. Не пишу много, па читају и оцењују једни друге у том самозадовољном свету.

Мајстор - уметник изгнан из друштва
Јунак из наслова романа нема име, а човек без имена не постоји. Грађански статус овог јунака је проблематичан, његова позиција у друштву је срушена, идентитет уништен, јер се није уклапао у постојећи поредак.
Сиромашни уметник је некако дошао до своте новца која му је омогућила да неко време живи без бриге о елементарној егзистенцији. Та околност је добро дошла и уметник је користи како би написао роман о Понтију Пилату, у који улаже сву своју енергију. Проблем настаје у тренутку кад жели да објави свој роман. Будући да се радња романа "Мајстор и Маргарита" одвија у комунистичкој тоталитарној држави у којој се кажњава чак и мисао о каквој религиозној теми, Мајстора критичари уништавају и он завршава у болници.

Љубавна прича
Љубав Мајстора и Маргарите је најједноставнија, али и најузвишенија тема романа. Љубав измељу истинских сродних душа не познаје препреке.
Маргарита остаје одана мајстору након несреће која га је снашла, иако не зна шта се заправо с њим десило ни да ли је и даље жив. Спремна је на све како би га вратила, па чак и на то да постане вештица. Показује велику љубав и храброст, а њихове жртве им доносе вечни спокој.



Ликови

Ликови фабуларног тока у Москви:
  • Иван Николајевич Понирјов, алијас Бездомни
  • Михаил Александрович Берлиоз, председник московског књижевног удружења
  • Желдибин, заменик Берлиоза
  • Степан Богданович, Лиходејев, Стјопа, директор позоришата Варијете
  • Григорије Данилович Римски, финансијски директор Варијетеа
  • Иван Савељич Варенух, администратор Варијета
  • Жорж Бенгалски, конферансије
  • Александар Николејавич Стравински, психијатар
  • Мајстор
  • Маргарита Николајевна
  • Наташа, њена помоћница.

the-master-and-margarita-465x622.jpg

Ликови демони:
  • Воланд, сатана
  • Коровјов / Фагот
  • Азазело
  • Бехемот, мачак
  • Хела, Воландова слушкиња

1618183635_e6e2440330.jpgtumblr_m97s53t4xW1rcgfweo2_500.jpg
Ликови романа у роману "Понтије Пилат"

  • Понтије Пилат, прокуратор Јудеје
  • Јешуа Ха-Ноцри, из Гамале
  • Дисмас, разбојник
  • Хестас, разбојник
  • Вар-Аван, разбојник
  • Јосиф Каифа, првосвештеник јудејски, председник Синедриона
  • Леви Матеј
  • Афраније, начелник тајне службе у Јудеји
  • Јуда из Кириата

Понтије Пилат - роман у роману
Понтије Пилат, роман у роману има четири поглавља:

  1. Понтије Пилат
  2. Погубљење
  3. Како је прокуратор покушао да спасе Јуду из Кириата
  4. Сахрана

Идеја

  • Светом владају два принципа - један заснован на Јешуи, други на Воланду
  • Уметник се налази између историје, свакодневице и стваралаштва
  • "Свака власт је насиље над другима"
  • "Онај ко воли, треба да дели судбину оног кога воли".

Велики писци обично уживају привилегију да читаоци и критичари са изузетном пажњом прате њихов развој и исто толико предано очекују појаву њихових нових књига. Михаил Булгаков није припадао тој плејади срећника. Када је марта 1940.године умро, његов опус је организованом акцијом књижевно-политичких званичника на челу са Стаљином већ увелико био препуштен забораву и само је малени круг пријатеља знао да са Булгаковом одлази један од највећих комедиографа - сатиричара новијег времена и брилијантни романсијер.
Булгаковљева жена Јелена Сергејевна, која се заветовала да ће учинити све да роман буде одштампан, стрпљиво је чекала прилику да најзад прођу околности неповољне по Булгаковљево наслеђе.
Штампање овог дела, које је допринело поновном откривању Булгакова као уметника, деловало је као прворазредна сензација и укус те сензације још није прошао. Каснија проучавања овог романа и овог опуса показала су да се Булгаковљев "опроштајни роман" сврстава у најпродуктивнији круг "романа-митова".



The-Master-and-Margarita--010.jpgimagesCAO8E7J3.jpg



700_large.jpg

На овом сајту погледајте текст о познатом филму "Мајстор и Маргарита":

Овде погледајте филм:
Филм Мајстор и Маргарита
Домаћи филм Мајстор и Маргарита Награде: Златна арена за режију и најбољег глумца (Велимир Бата Живојиновић), Пулски фестивал Хрватска, 1972; Награда за најбољу адаптацију књижевног дела и Златна плакета Св. Марка, Филмски фестивал у Венецији, Италија, 1972.г.










Sto godina samoće

sto_godina_samoce_nk.jpg



O piscu:
gabriel_garcia_marquez_2.jpg



Gabrijel Garsija Markes je rođen 6. marta 1928. godine u Arakataki, obalnom gradu severne Kolumbije. Garsija je odrastao kao tiho i stidljivo dete, opčinjen pričama svoga dede i praznoverjem svoje babe. Oni su dali značajan doprinos čudesnom svetu njegovih dela. Markes je i sam rekao da je sve njegovo pisanje bilo o iskustvima iz vremena koje je proveo s njima. Kada je imao osam godina, deda mu je umro, a baka oslepila, pa je otišao da živi s roditeljima u Sukreu. Tada počinje njegovo formalno obrazovanje. Imao je reputaciju sramežljivog momka koji je pisao smešne pesme. Sramežljiv ali inteligentan, dobija stipendiju koju dodeljuju jezuiti za nadarene učenike. Po nagovoru roditelja upisao je Nacionalni univerzitet prava u Bogoti. U tom periodu je upoznao svoju buduću ženu Mersedes, trinaestogodišnju devojčicu koja mu je obećala da će se udati za njega kada završi školovanje. Venčali su se četrnaest godina kasnije.

Predavanja ga nisu preterano zanimala, ali je zavoleo književnost i pročitavši Kafkine “Metamorfoze” koje su imale dubok uticaj na njega počeo je stvarati. Putovao je po Kolumbiji, , ali se 1954. godine skrasio u Bogoti, te počeo raditi kao novinar . Zbog jednog novinskog članka Markesu je život bio u opasnosti, te je morao napustiti domovinu. Takodje zbog svojih politickih stavova uvredio je Amerikance, pa mu je sve do 1971. godine bio zabranjen ulazak u zemlju. Najveće uspehe kao pisac doživio je u Meksiko Sitiju, gde se sa suprugom i sinovima Roderigom i Gonzalom doselio 1959.

Prva uspješna knjiga bila mu je Pukovniku nema ko da piše, objavljena 1961. godine. Za svoju najslavniju knjigu, Sto godina samoće, pričao je kako mu se, dok je prilazio Arakataki, dogodilo svojevrsno otkrovenje i ni sam nije znao zašto, ali je znao da treba napisati tu knjigu. Doživljaj je bio tako celovit da je na tom mestu mogao izdiktirati prvo poglavlje, od reči do reči. Vratio je porodicu kući, zatvorio se u sobu, počeo pisati, i to svakodnevno 18 meseci. Pušio je 6 kutija cigareta na dan, prodao automobil i gotovo sve električne uređaje u kući kako bi mogao prehraniti porodicu i kupiti dovoljno papira za pisanje i založio preostale stvari u kući da pošalje rukopis izdavaču. Roman je ugledao svetlost dana u aprilu 1969. Markes je tada imao 39 godina, a dobar deo zarađenog novca je dao levičarima i pomogao osnivanju organizacije HABEAS (Organizacija posvećena sprečavanju zloupotrebe vlasti i oslobađanju političkih zatvorenika u Latinskoj Americi).

Godine 1982. dobio je Nobelovu nagradu, nastavio pisati, podučavati i bio je politički aktivan. Novcem od Nobelove nagrade, koji je godinama stajao na računu švajcarske banke, Markes je kupio danas vrlo cenjene kolumbijske novine Cambio.Romantičnim temama se bavio 1986. Knjigom Ljubav u doba kolere, snažnom, poetičnom i komičnom pričom o ljubavi na duge staze u kojoj je opisana i priča o ljubavi njegovih roditelja..
Uglavnom je živeo u Meksiku i Evropi. Trenutno najveći deo vremena provodi u Meksiko Sitiju.

Dela:
Romani
Sto godina samoće (Cien años de soledad, 1967)
Patrijarhova jesen (El otoño del patriarca, 1975)
Hronika najavljene smrti (Crónica de una muerte anunciada, 1981)
Ljubav u doba kolere (El amor en los tiempos del cólera, 1985)
Ljubavi i drugim nečistim silama (Del amor y otros demonios, 1994)
Pustolovina Miguela Littína (Las Aventuras de Miguel Littín Clandestino en Chile, 1986)
Living to Tell the Tale (Vivir para contarla - 2002)
Sjećanje na moje tužne kurve (Memorias de mis putas tristes - 2004)

Priče i novele
Pukovniku nema ko da piše (El coronel no tiene quien le escriba, 1961)
Sahrana Velike Mame (Los funerales de la Mamá Grande, 1962
Zla kob (La mala hora, 1962)
Dvanaest hodočasnika (Doce cuentos peregrinos, 1992)
Sretan put, gospodine predsjedniče!
Neverovatna istorija nevine Eréndire i njene bezdušne babe (La increíble y triste historia de la cándida Eréndira y de su abuela desalmada, 1978)

Jelena Zorić


O delu

Sto godina samoće (šp. Cien años de soledad) je roman kolumbijskog pisca Gabrijela Garsije Markesa i smatra se remek delom latinoameričke i svetske literature. Za ovaj roman Markes je 1982. dobio Nobelovu nagradu za književnost. Ovo je jedno od najviše prevođenih i najviše čitanih dela na španskom jeziku, prodato u više od 30.000.000 primeraka i prevedeno na 35 jezika. Markes je roman napisao za 18 meseci u Meksiko Sitiju, gradu u koji se sa porodicom preselio iz Kolumbije. Ideju za roman Markes je dobio tokom jednog putovanja sa majkom u Arakataku, svoje rodno selo u Kolumbiji. Knjiga se sastoji iz 20 poglavlja bez naslova, u kojima je ispričana istorija sa hronološkom strukturom tokom koje se događaji u selu Makondo, kao i u familiji Buendija, stalno i nanovo ponavljaju, uz mešanje i stapanje fantastike i realnosti. U prva tri poglavlja ispričan je život porodice Buendija u selu Makondo, od 4. do 16. poglavlja opisuje se ekonomski, politički i socijalni razvoj sela, a u završna četiri poglavlja priča se o njegovoj dekadenciji i propadanju. Iako naslov knjige direktno upućuje na to da radnja romana traje stotinu godina, ona zapravo nije strogo ograničena u tom vremenskom periodu, i mnogi kritičari se slažu u tvrdnji da je "sto godina" upotrebljeno kao metafora. Roman, Sto godina samoće, je sebi svojstvenog žanra, u kojem se prepliću elementi romantike, istorije i fantastike. Delo obiluje metaforama i ironijom, te je savršeno oblikovano na temeljima magijskog realizma. Pripovedanje je u trećem licu.

Tok radnje romana

Hose Arkadio Buendija je bio veoma znatiželjan čovek. Voleo je da mašta i sanja o nekim nedokučivim i neotkrivenim predelima i otkrićima. Još od ranog detinjstva, njegovi roditelji su ugovorili brak sa njegovom daljom rođakom Ursulom. Kada su stasali za venčanje, Ursula i Hose Arkadio su se venčali. Verovalo se da će deca koja su potomci nastali između dva rođaka imati životinjske organe. To je sprečavalo Ursulu da ispunjava svoje bračne dužnosti, te joj je majka sašila pantalone nevinosti. Hose Arkadio Buendija zanimao se tako sto je vodio petla u borbu petlova. Njegov neprijatelj je bio Prudensio Agilar. U selu se vec pričalo o tome kako Ursula ne ispunjava svoje bračne dužnosti, te je jednom prilikom Prudensio nakon sto je izgubio borbu od Hosea Arkadia to izrekao javno. Kada je to čuo Hose Arkadio Buendija ga je izazvao na borbu kopljima. U toj borbi, koplje Hosea Arkadija Buednija završilo je u grkljanu Prudensia Agilara. Besan, Hose je otišao kući i zatekavši ženu kako se sprema za spavanje zatražio od nje da izvrši svoje bračne dužnosti po prvi put. Narednih dana, Ursula je viđala duha pokojnika kako trazi čep da začepi rupu od koplja na svom grkljanu. Hose Arkadio Buendija je zbog toga naredio da se svi petlovi za borbu pokolju smatrajući da ce na taj način duša pokojnika da se upokoji. Nakon toga, zajedno sa svojom ženom je napustio selo.

Na tom putu , Ursula se porodila i deca nisu imala životinjske organe. Sa pristalicama svoga oca, Hose Arkadio Buendija se jedne večeri ulogorio pored reke. Te noci sanjao je san, kako na tom mestu podize bučan grad sa zidinama od ogledala. Kada se zapitao koji je to grad , odgovor je bio da je to Makondo. To je bio naziv za koji on nikada nije čuo. Narednog jutra, rekao je svim saputnicima da nece stići do mora i da raskrče šume kako bi tu osnovali grad pod nazivom Makondo. Nikada nije shvatio značenje tog sna dok nije ugledao led. Imao je dva sina, Hose Arkadia Buendija i Aurelijana. Dok se Hose Arkadio Buendija posvećivao svom poslu u laboratoriji koju je dobio od alhemičara Melkijadesa, njegov sin Hose Arkadio jedva je učestvovao u poslu. Jednom prilikom , Ursula je ušla u sobu mladom Hosea i zatekla ga nagog. Bio je prvi muškarac koga je nagog videla posle njenog muža. Izgledao je dobro , skoro toliko dobro da je pomislila da je neprirodan. Obratila se jednoj ženi koja je čitala budućnost iz karata jer se zabrinula s obzirom da je njen rođak rođen sa svinjskim repom. Žena joj je rekla da nema potrebe za brigu i da će on biti srećan. Žena se jednog dana zatvorila sa njime u ostavu kako bi potvrdila svoje predviđanje. Nakon toga, on je svaki dan razmišljao o njoj. Jedne noći, kada ga je pozvala , u odajama ga je dočekala druga žena .

To je bila Pilar Ternera. Nakon večeri provedene sa njom , on je svaki dan razmišljao o njoj.Svaki detalj, pričao je svom bratu ne bi li i on moga o da doživi te trenutke zajedno sa njime. Ubrzo nakon toga je saznao da ona nosi njegovo dete. Sa grupom Ciganina koji su došli u selo na nekoliko dana, pobegao je. Za njime je krenula i njegova majka koja je pre toga rodila treće dete-devojčicu po imenu Amaranta. Stari, gospodin Hose Arkadio Buendija je ostao kod kuće da se brine o svojoj tek rođenoj ćerci i malđem sinu Aurelijanu. Nekoliko meseci kasnije, Ursula se vratila zajedno sa Ciganima koji su bili isti kao oni, i oni su selo učinili življim. Nekoliko dana nakon toga u kuću je pristiglo unuče, dete mladog Hosea i Pilar. Ursula je prihvatila dete ali je stari Hose Arkadio Buendija zahtevao da se njegov identitet sakrije. Detetu su dali simbolično ime Hose Arkadio ali su ga zvali Arkadio. Makondo se pretvorio u živo mestašce. U kuću Buendijevih pristiglo je siroče , Rebeka koja je bila dete daljih Ursulinih rođaka. Prihvatili su je, ali tek pošto su uspeli da iskorene njene navike da jede zemlju i kreč sa zida. Otkrili su da pati od nesanice. Indijanka koja je čuvala Amarantu i Rebeku, primetila je simptome. Svi su se smejali kada je Indijanka rekla da je to opasna i prelazna bolest. Nakon toga ni Ursula ni Hose Arkadio nisu mogli da spavaju. . Zbog nepažnje starog gospodina Hosea Arkadija Buendija, životinjice od karamele koje je Ursula pravila su i dalje prodavane u selu. Ubrzo su svi bili zaraženi od nesanice. Nisu spavali, radili su po ceo dan, jer je u selu bilo dosta posla. Mladi Aurelijano se sve više interesovao za alhemiju. Ursula je odlučila da napravi veliki bal u selu. Na taj bal, pristigao je Pjetro Krespi kako bi namestio pijanolu da bi čitavo veče svirala muzika. Obe ćerke, koje su izrasle u prelepe devojke su se zagledale u njega, ali se on zagledao u Rebeku. On joj je slao pisma, koja je ona čuvala. A Amaranta je pisala pisma za njega ali ih je skrivala u sanduku.

Uoči bala u grad je došao i načelnik Apoliar Moskote koji je imao 7 ćerki. Najmlađa se zvala Remedios i Aureliano se na prvi pogled zaljubio u nju. Odlučeno je da se Rebeka uda za Pjetra Krespija a Aureliano je bio odlučan da oženi mladu Remedios i ako je ona još uvek bila dete. Amaranta je htela da uništi Rebekinu sreću i pokušavala je da to učini na razne načine. Aureliano je uspeo da ubedi gospodina Apoliara Moskote-a da oženi njegovu ćerku. Oženio je i ona je zatrudnela. Sveštenik koji je trebao da oženi Rebeku i Pjetra Krespija , usled shvatanja činjenice da u selu Makondo niko nije pobožan odlučuje da sagradi crkvu. To je bio još jedan plus za Amarantu koja je uložila novac da crkva bude sagrađena tek za 3 meseca. Kada je iznenadni ulog ubrzao izgradnju crkve, Amaranta se učinila za poslednji korak-da otruje Rebeku. Ne pomišljajući da mogućnost da kafu u koju je ubacila otrov neko drugi popije, ubila je jadnu Remedios koja je nosila blizance. Osećajući grižu savesti Amaranta je prihvatila da vodi brgu o Aurelianu Hoseu koji je bio plod jedne Aurelianove noći sa Pilar Ternera. Nakon što se Melkijades vratio u selo , ubrzo je umro. Njegova smrt je pogodila starog Hosea Arkadija koji je nakon njegove sahrane ponovo video svog neprijatelja Prudensia i koji je počeo da priča sa mrtvim ljudima. On je pričao na jeziku koji niko nije razumeo, te su ga vezali za jedno drvo. Iznenada u kuću Buendija došao je Hose Arkadio Buendija mlađi koji je iznenada pobegao sa Ciganima i koga je majka išla da traži. Promenio se. Izledao je kao div. Sve žene su mu se divile. Rebeka se posebno zagledala u njega a ubrzo i verila za njega nakon što je provela noć sa njime. Kada je Pjetro Krespi čuo tu vest, bio je iznenađen.U selo je stigla vest da je počeo rat. Nekada čutljivi i povučeni Aureliano se dobrovoljno prijavio za rat. Digao je dosta pobuna i sve ih ugušio. Imao je 32 deteta sa 32 žene i svi su umrli pre nego što je najstariji sin napunio trideset pet godina. Pošto je Aureliano snosio svu odgovornost za selo, jer je bio predstavnik vladajuće porodice u Makondu, odlaskom u rat , svoje mesto ostavio je mladom Arkadiu. Arkadio je osmišljao nove, stroge kazne. Ursula je bila zaprepašćena njegovim ponašanjem a on se pretvorio u najokrutnijeg vladara koji je ikada postojao u Makondu. Naredio je da se porodica Moskote strelja. Ursula je bila protiv toga i u trenutku kada je streljanje trebalo da se desi, došla i spasila ih. Tada je ona postala glavna u selu.

Ona je uvodila nove zakone i menjala stare.Za to vreme, ljubav Pjetra Krespija prema Amaranti je rasla. On je odlučio da je veri što je ona hladno odbila i na taj način osramotila svoju porodicu. U očaju zbog ne uzvraćene ljubavi Pjetro se ubija. Ursula je pomislila da se Arkadio promenio ali se prevarila. On je stalno maštao o Pilar Terente, i ako mu je ona bila majka. Jednom prilikom, on je tražio od nje da ona počini najveći greh. Jedne noći, kada je čekao, ona je poslala devojku Santa Sofiju de la Pijedad. Ona je bila neiskusna devojka , čista koju niko nije primećivao , osim onda kada je to bilo neophodno. Nakon noći provedene sa Arkadiom, ostala je trudna i rodila ćerku. Zatim je nosila i drugo dete. U selo je stigao glasnik sa porukom za Arkadia da treba da se preda, da ne pruža otpor jer se i pukovnik Aurelijano predao. Arkadio nije hteo da se preda i ako je znao da nema nikakvih izgleda. U tom ratnom pohodu, Makondo je pao. Arkadio je poražen i osuđen na smrtnu kaznu. U selo je stigao i pukovnik Aureliano koji tje takođe osuđen na smrtnu kaznu. Na dan streljanja u pomoć mu pritiče brat Hose Arkadio Buendija mlađi, uz pomoć kojeg uspeva da sklopi mirovni sporazum i vraća se kući. Kuća je bila puna dece. Santa Sofija je rodila blizance kojima su dali imena Hose Arkadio II i Aurelijano II, a rodila je i devojčicu kojoj je dala ime Remedios. Amaranta je svu odgovornost preuzela na sebe. Nekoliko dana nakon povratka pukovnika Aurelijana, Hose Arkadio Buendija mlađi ubijen je pištoljem u svojoj kući. Nakon toga, Rebeka se zatvorila u sebe i niko je više nije viđao. Posle izvesnog vremena,stiglo je pismo od Aurelijana gde on predoseća smrt svog oca. Preneli su ga u sobu i stari gospodin Hose Arkadio Buendija, umro je u svojoj sobi. Amaranta, koja nije bila udata, još u vreme kada je bila zanesena osećanjima prema Pjetru Krespi, imala je još jednog udvarača koji se zakleo da će je čekati. To je bio Herineld Markes.

On je svakodnevno dolazio kod njih u posetu, međutim kada je pitao da se uda za njega, ona ga je odbila. Imala je čudne odnose sa svojim nećacima, u kojima se preplitala strast, poljupci, a onda kajanje. Mladi Aurelijano Hose zajedno sa pukovnikom Aurelijanom otišao je na front. Ubrzo zatim, stiglo je pismo da je sklopljeno primirje. Makondo je ponovo počeo da oživljava. Došao je na nivo jedne opštine. Za to se pobrinuo jedan dobar prijatelj pukovnika Aurelijana. To je bio načelnik Hose Rakel Monkada. Mladi Aurelijano Hose se vratio iz rata u nameri da oženi Amarantu u koju je bio zaljubljen. Međutim, ona ga je odbila. Ubrzo su u kuću počele da pristižu žene sa decom, tvrdeći da su to deca pukovnika Aurelijana. I u to nije bilo sumnje, jer je svako od njih imao sličnosti sa ocem. Nesreća porodice Buendija se nastavila. Mladi Aurelijano Hose je ubijen. Išao je u pozorište, gde je došao u nesporazum sa jednim generalom.protivnikom njegovog oca. Pošto nije bio naoružan i bio je sam, vojnici su ga na generalovu zapovest ubili hicima dok je bežao. Pukovnik Hose Arkadio Buendija se vratio kući, odustao je od rata jer ga rat nije više privlačio. Jednom prilikom je na njega izvršen atentat, ali je srećom preživeo jer hitac nije oštetio njegove unutrašnje organe. Ubrzo nakon toga je umro. Blizanci Hose Arkadio II i Aureliano II su rasli. Uvek su unosili pometnju u školi i kući kada bi oni to želeli.

Ursula je odlučila da sredi kuću i povrati joj sjaj, kako bi uništila tragove nesreće koja ih je prethodno zadesila.Niko nij everovao da su blizanci, kao deca bili isti a da su sada tako različiti.Aureliano II je jednom prilikom upoznao ženu koja je radila na lutriji. Ona je u isto vreme bila sa oba brata misleći da je sa jednom osobom. Nakon izvesnog spleta okolnosti, ta žena je saznala istinu. Nije više bila sa Hose Arkadiom II . Sa Aurelianom II je ostala do kraja života. Zvala se Petra Kotes. Kada se rodio prvi sin Petre i Aureliana II , Ursula hje zahtevala da ga ona podiže. Aureliano Drugi je shvatio da je rođen pod srećnom zvezdom. Stalno je organizovao slavlja , balove. Ubrzo se selu pod vođstvom mladog Aureliana II promenilo na bolje. Postalo je savremenije. U selu se pojavio jedan konjanik koji je isto tako bio lep kao i Remedios pa su svi verovali da ishod može da bude ljubav, ali isto tako i smrt. Remedios je postala kraljica lepote. Svi su se divili njenoj lepoti. Organizovan je karneval, na karnevalu se pojavila još jedna devojka sa imenom Fernanda del Kaprio. Nakon karnevala dok je u toku bila proslava, neko je spomenuo liberale, što je bilo zabranjeno , te je od proslave došlo do pogibije.Aurelijano drugi je Fernandu del Kaprio načinio svojom ženom. U jednom trenutku dao je da Petru Kotes naslikaju kao kraljicu karnevala ali se Fernanda zbog toga uvredila, te je spakovala kofere i krenula svojoj kući kod roditelja. Aureliano II je sustigao i nakon dugog ubeđivanja ubedio da se vrati kući. Posle niza porodičnih nesuglasica i niza raznih nesreća, sve se svodi na jedan veliki krug. Aureliano II je sa Amaratom dobio dete koje je imalo svinjski rep. Time se loza Buendija zavšava i Makondo propada. Nestaje kao da ga na zemlji nikada i nije bilo. Na kraju se život deteta sa svinjskim repom sveo na uzaludnu borbu čoveka protiv prirode u kojoj priroda pobeđuje.

Gordana Rad

Likovi
1º Jose Arcadio Buendía.jpg


Hose Arkadio Buendija
kad postaje vođen interesom za filozofske misterije.Patrijarh porodice Buendija, čovek jake volje, koji se
"otuđuje" od svoje porodice (i fizički i psihički) u trenutku
Vodio je Makondo u ranim godinama sela, a njegovo se
prisustvo u priči gubi kad on počinje ludeti, tražeći kamen mudrosti.
Vremenom je izgubio razum i počeo govoriti na latinskom.
Od tada, on je ostao vezan za stablo kestena.
Pre smrti njegova ga žena Úrsula oslobađa i vodi u njegovu sobu.
On se pred sam trenutak smrti vraća pod stablo kestena i tu umire.



2º Úrsula Iguarán.JPG


Ursula IguaranŽena Hosea Arkadia Buendije i jedan od glavnih likova romana,čiji se životni vek proteže kroz gotovo sve generacije porodice.Ona je ta koja nadzire porodicu, vodi kućne poslove i stara se io samom Hose Arkadiu.Umire u periodu između 114.-e i 122.-egodine (u to vreme nije bila veća od fetusa).








3º José Arcadio.JPG


Hose Arkadio je bio prvorođeni sin Hosea Arkadia Buendije od kojeg
je nasledio upornost i impulsivno ponašanje.
Ljubavnica mu je bila Pilar Ternera
koju on ostavlja na početku njene trudnoće.
Pridružuje se Ciganima i odlazi
od porodice. Vraća se u Makondo nekoliko godina kasnije
kao velik i odrastao čovek,
tvrdeći da je plovio morima sveta.
Po dolasku se ženi svojom posvojenom sestrom Rebekom,
s kojom je proteran iz porodice.
Umire od rane zadobivene od nepoznatog hica,
par dana nakon spašavanja svog brata od smrtne kazne.







4º Coronel Aureliano Buendía.JPGAureliano Buendija je bio drugi sin Hosea Arkadia Buendijai prva osoba koja je rođena u Makondu.Ime je dobio po svom pretku.Aureliano je proplakao u majčinoj utrobi i rodio se otvorenih očiju.Pokazao se nesposobnim za ljubav.Smatrao je da poseduje moć predskazivanja onog što će doći jerono što je rekao bivalo je istinito.Bori se na strani konzervativaca i učestvuje u 32 ratate više puta uspeva umaći smrti.Izgubivši interes za ratovanje,potpisuje mirovni ugovori vraća se kući.U poodmakloj dobi postepeno gubi pamćenje ipostaje neosetljiv na događaje oko sebe.Provodi dane u radionici izrađujući zlatne ribice.Menjao ih je za novčiće koje je talio i ponovo izrađivao nove ribice.Umire pod drvetom za koje je njegov otac godinama bio privezan.On nije samo borac već i umetnik koji piše poezijute s velikim umećem izrađuje fine zlatne ribice.

8º Remedios Moscote.JPG

Remedios je najmlađa kći konzervativca i upravnika, Don Apolinara.
Ono što ju je najviše činilo privlačnom bila je njena prekrasna put
i smaragdno-zelene oči.
Udala se za pukovnika Aureliana kad je imala samo 12 godina.
Bila je toliko mlada kad se pukovnik zaljubio u nju da su morali
pričekati s venčanjem do njenog ulaska u pubertet.
Na svačije iznenađenje, ona postaje divna i
simpatična supruga i zadobija svačiju naklonost.
Ona je bila jedina osoba koja se brinula za
Hose Arkadia Buendiju za vreme njegove bolesti.
Ipak, ubrzo umire pri porođaju.







5º Amaranta Buendía.JPG
Amaranta je bila treće dete Hose Arkadia i odrasla je zajednosa svojom polusestrom Rebekom.Ljubav i nežnost koju je gajila prema njoj prerasli su uljubomoru i pakost kad seu njihovom životu pojavljuje Pietro Crespi.Amaranta je izjavila da će ubiti Rebeku ako se uda za Pietra Crespia,ali nakon Remediosine smrti,Amaranta se kaje zbog toga i proživljava emocionalnu krizu. Kad se Rebeka udaje za Hose Arkadia umesto za Pietra,Amaranta odbija svakog udvarača pa čak i Pietra Crespia,koji se zbog toga u očaju ubija.Jedan od udvarača bio je i najbliskiji prijatelj njenog brata Aureliana,ali je ona odbila i njegovu prosidbu.Imala je i incestne mada neseksualne odnose sa svojim nećacima,Aurelianom iHose Arkardiom.Umire kao devica i osamljena usedelica, ali donekle izadovoljna jer se pomirila sa svojom sudbinom.






7º Rebeca Montiel.JPG

Rebeka je siroče koje je porodica Buendija usvojila, jer se pretpostavilo da je ona kćerka
Ursulinih daljnjih rođaka. Ona je u početku bila veoma povučena,
odbijala je da govori, i imala je neobičnu naviku da jede zemlju i kreč sa zidova kuće, te sisa prst.
Ona sa sobom donosi vreću s kostima svojih roditelja i razgovara jedino sa slugama Visitaciom i Cataureom.
Pojavljuje se nakon što Hose Arkadio odlazi s Ciganima.
Hose Arkardijina misteriozna smrt je na zamršen način povezana s Rebekom,Iako je odrasla u kući porodice Buendija, biva istjerana iz nje nakon što se udala za Hose Arkadia.
koja nakon toga živi izolirana od ostatka sveta.





Kritika

Sto godina samoće je roman nobelovca Gabrijela Garsije Markesa, koji je objavljen u Španiji 1967. godine. Knjiga je postigla neverovatan svetski uspeh, te je prevedena na preko 27 različitih jezika. Ovo delo predstavlja najveće otkriće postmodernog stila pisanja. Postiglo je takođe i komercijalni uspeh, važeći za drugu najprodavaniju knjigu u celokupnoj istoriji španske književnosti, odmah nakon Don Kihota.

“Pojavljivanje romana Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markeza je izuzetan književni događaj: svojim luciferskim prisustvom taj roman, koji istovremeno ima odlike tradicionalnog i modernog, američkog i univerzalnog, rasprašuje žalosna tvrđenja da je roman prevaziđena književna vrsta i da je već u procesu izumiranja. Osim što je napisao divan roman, Garsija Markez je – ne nameravajući to, možda ni ne znajući – uspeo da obnovi jednu književnu vrstu zapostavljenu pre mnogo vekova, da preporodi dobar širok i čudestan pojam književnog realizma koji je u srednjem veku udario temelje pisanju romana(…) Veličina njegove knjige leži baš u činjenici da je sve što je u njoj – radnja, scenario, simboli, vizije, čarolije, proročanstva i mitovi – dubko ukorenjeno u latinoameričku stvarnost, hrani se njom i preinačavajući je odražava je oštrovido i nepomirljivo.” Mario Vargas Ljosa

“Garsija Markes otkriva izvor velikih priča Zapada, od Biblije na koju Sto godina samoće toliko podseća po svom nacrtu i brzini, po svojim genealoškim lavirintima i stalnim čudesima, pa do čuvenih renesansnih majstora: Rablea, po slobodi jezika i erotskim maštarijama; Servantesa po bliskosti sa svetom price viteških romana i po ironičnoj kritici, uz besprekoran humor i maštu.”

“Vreme je u ovim delima takođe magično i ne robuje hronologiji. To je vreme na ivici vremena koje se, ponekad, uključuje u vreme satova i kalendara. To je živo i ćudljivo vreme koje se ponekad okreće iza sebe i besno grize svoj rep, a ponekad leže da spava u potpunoj nepokretnosti. (…) To je potpuno slobodno vreme. Vreme izmišljene price.(…) Dana kada je Garsija Markez otkrio da vreme ne može da bude pravolinijsko i jednolično, da njegovo pripovedačko vreme može da se kreće ili da miruje, da prolazi različitim stazama, privlačnim poljima, lavirintima, ogledalima, tog dana je Garsija Markez otkrio i unutrašnju formu svog romana.” Emir Rodrigez Monegal

“Saga o porodici Buendija ne bi mogla da bude napisana da se nije odvijala u davna vremena onog prvobitnog greha koji podrazumeva kršenje tabua, sklapanje brakova između bliskih rođaka, zbog predrasude da će se iz takve bezbožne veze roditi stvorenja –sa svinjskim repom- “ Ernesto Felkening

Fransisko de Oraa kaže da nam najtragičnija sugestija knjige govori da istinu koju ljudi traže pronalaze jedino kada se suoče sa smrću; on misli da jedino što nam ostaje jeste da se zapitamo čemu samoća.

Raul Silva – Caceres u svojoj kritici piše da likovi u delu nose isto ime i tako stvaraju utisak o kolektivnom identitetu i da se mogu raspoznati po svom ponašanju.

„U stvarnom vremenu, u istoriji, kad god mu se ukaže više mogućnosti, čovek se odlučuje za jednu odbaćujući i gubeći ostale; ali to se ne događa i u dvosmislenom vremenu umetnosti koje liči na vreme nade i vreme zaborava“ Horhe Luis Borhes

Ova Borhesova misao pomaže nam da shvatimo da je samo u “dvosmislenom vremenu umetnosti”, zatvorenom u romanu Sto godina samoće, moguće kristalizovati mikrokosma koji predstavlja Makondo, geografska tačka u kojoj se odvija roman i u kojoj je jednostavnim majstrorstvom uobličen jedan od najvećih pokušaja da se dokuči psihička, duhovna I ontološka struktura hispanoameričkog bića.

“U romanu se čuje samo glas pripovedača. To mu daje tonsko jedinstvo. Pripovedački ton je nadahnut, prijateljski i prisan; to je glas koji uliva poverenje onome koji ga čuje, koji uspeva da bude saslušan, i kome se, bez izuzetaka, odobrava sve što kaže.” Rikardo Guljon

„Garsija Markes konačno stvara mit koji je nastojao da stvori od svoje prve knjige: mit o samoći koja je izvor svih ljudskih iluzija i mora. Pripovedačkom tehnikom koja ujedinjuje sve tehnike on ponovo pronalazi Kihotovu dubinu i Rabelovu lepršavost“ Klod Kufon

Rebeka Grubor


Sto godina samoće








external image sto_godina_samoce.jpg
BIOGRAFIJA PISCA:

external image images?q=tbn:ANd9GcT9eacdHbXHtR5GxZYQfeRSf-Bw2c7110C-6GEjYJLGvjpt6toDiw


Gabrijel Garsija Markes rodjen je 6.marta 1928. u Arakataki. Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra koji rešava mitove, magiju i realnost. Najviše je doprineo da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina dvadesetog veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine i to za delo “Sto godina samoće”. Njegovo najpoznatije delo je “Sto godina samoće” koje je prodato u više od trideset miliona primeraka. U njemu je opisan život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični događaji predstavljeni kao nešto najobičnije.
Njegova dela su: “Sto godina samoće”, “Ljubav u doba kolere”, “Pukovniku nema ko da piše”, “Dvanaest hodočasnika”, “Hronika najavljene smrti”, “Jesen patrijarha”, “Sretan put gospodine predsedniče!”, “Riba je crvena”, “Vest o jednoj otmici”, “O ljubavi i drugim demonima”.


O DELU:

Roman “Sto godina samoće” je objavljen u Španiji 1967. godine.
u Meksiko Sitiju Knjiga je prevedena na preko dvadeset i sedam različitih jezika. Postigla je komercijalni uspeh i postala druga najprodavanija knjiga u celokupnoj istoriji španske književnosti posle “Don Kihota”. Delo je puno metafora i ironija.


O SELU MAKONDO:

Roman hronološki prati porodicu Buendija i istoriju seka Makondo.Ovo mesto je otuđeno od ostatka sveta i ima tri stotine stanovnika. Makondo raste, savršeno napreduje u svojoj izgradnji sve dok se ne upotpunjuje sa Kompanijom banana koja uvodi nemir u selo i stanovnike. Selo postaje pusto, oronulo i prepusteno kiši koja je neprestano padala četiri godine. Mesto ižčezava kao i porodica Buendija.


O SAMOĆI U DELU:

Svi likovi ovog romana su živeli u samoći. Koristili su se različitim sredstvima protiv nje ili se uopšte nise borili. Loza porodice Buendija je rasla, ali je na kraju romana odumrla. Aurelijano je proučavao pergamente i otkrio je da sve što je u njima bilo zapisano bude neponovljivo oduvek i zauvek, pošto pleme osuđeno na sto godina samoće nije imalo druge svrhe na zemlji.

LIKOVI U DELU:


Hose Arkadio Buendija, Ursula Iguaran, Hose Arkadio, Aurelijano Buendija, Amaranta, Remedios, Rebeka, Pilar Ternera, Petra Kotes, Santa Sofija de la Pijedad, Arkadio, Aurelijano Hose, Hose Arkadio Segundo, Aurelijano Segundo, Amaranta Ursula, Renata Remedios, Maurisijo Babilonia, Aurelijano Babilonia, Aurelijano, Melkijades, Pjetro Krespi, Gaston.

ZANIMLJIVOSTI:


Istina o knjizi je da je jako lična za pisca. Odrastao je sa babom i dedom u Arakataki. Markesove anegdote iz detinjstva govore o kući punoj duhova, šifrovanim razgovorima i rođacima koji su predviđali svoju smrt.Ta kuća je često bila ispunjena gostima i stalna tema bili su socijalni događaji. Kada je Markesov deda umro on odlazi da živi sa roditeljima. Nakon dedine smrti baba koja je bila slepa nije mogla da se brine o kući, kuća je propala i crveni mravi su uništili bagremovo drveće i cveće koje se nalazilo oko kuce.Isto u ranom detinjstvu Markes je bio svedok masakra radnika štrajkaca na plantaži banana koja se zvala Makondo.