КЊИЖЕВНОСТ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА У СРБИЈИ




  • Обухвата период од краја Првог светског рата до почетка Другог светског рата.
  • И у њој је, као и у европској међуратној књижевности, доста струјања, идејних опредељења и стваралачких усмерења.
  • Српска међуратна књижевност може да се подели на три основна усмерења:
  1. МОДЕРНИЗАМ ИЛИ АВАРГАНДА
  2. НАДРЕАЛИЗАМ И
  3. СОЦИЈАЛНА ( ПРОЛЕТЕРСКА ) КЊИЖЕВНОСТ.
-У том периоду стварају и писци традиционалисти, који се не приклањају много модерним струјањима: Вељко Петровић, Десанка Максимовић, Иво Андрић, Стеван Јаковљевић, Бранимир Ћосић, Велимир Живојиновић Масука.


МОДЕРНИЗАМ (првобитни назив) или АВАРГАНДА (актуелни назив)



Авангарда би у конкретном случају била одредница за поетички радикализам, дакле за један тип стваралачке праксе која се темељи превасходно на негацији традиције, непризнавању класичних песничких образаца, формативних начела, на свеопштој деструкцији модела и начела, форме и садржине.Гојко Тешић: Српска авангарда, 1991.

Модернизам или авангарда у српској књижевности подразумева низ врло динамичних струјања између два рата. У његовом појављивању и трајању разликујемо два раздобља:
  • раздобље предавангардизма - период од 1911. до 1914. године и
  • раздобље правог авангардизма - период од 1919. до 1925. године.

Први знаци авангардизма започели су разарањем модерне и обрачуном са њеним теоретичарима и критичарима Јованом Скерлићем и Богданом Поповићем, побуном против Поповићевих мерила која је успоставио у Предговору за своју Антологију новије српске лирике.Те исте године Станислав Винавер, најдоследнији поборник нових поетика и слободног стварања, без икаквих канона, почиње да објављује своју пантологију којом пародира и на себи својствен начин исмејава Поповићеву Антологију, а што ће 1920.године резултирати књигом Пантологија новије српске пеленгирике. На његовој страни ће се наћи и песник и критичар Светислав Стефановић, који ће енергично устати у одбрану оригиналне и изузетно модерне поезије Владислава Петковића Диса од погромашких напада Јована Скерлића.Међутим, прави авангардизам започео је 1919. године, са појавом Милоша Црњанског и његове књиге Лирика Итаке, која је донела ново схватање песништва, нов идеал певања, нове теме и звук. Лирика Итаке била је знак апсолутне побуне против постојаћег како у свести човека тако и у књижевности.
Започеће раздобље правог модернизма које ће трајати до 1925.године. Српски модернизам започео је експресионизмом који је дуго сматран за доминанту српског модернизма, тако да је сваки потоњи -изам (ново струјање) приписивано експресионизму, тј. сматран је његовом варијантом или подваријантом.Првобитно се за модернизам користе појмови поратна књижевност, нова књижевност, нови дух у књижевности, модернизам. Појмове "модернисти", "модернизам", "модерно" у почетку највише користе Јован Скерлић и Богдан Поповић, дајући том новом и модерном "заједљиво-ироничан-презрив тон". Међутим, као књижевноисторијски појам утемељиће га критичари Милан Богдановић, Велибор Глигорић и Марко Ристић. И он ће бити у званичној употреби све до осамдесетих година овог века. Данас, након темељитог истраживања тога раздобља, млађи историчари књижевности и нова критика конституишу и озваничавају нови појам - авангарда (тај појам користе Зоран Констатиновић, Миливој Солар, Јован Деретић, Гојко Тешић). Коначно, шта авангарда означава: "Авангарда би у конкретном случају била одредница за поетички радикализам , дакле за један тип стваралачке праксе која се темељи превасходно на негацији традиције, непризнавању класичних песничких образаца, формативних начела, на свеопштој деструкцији модела и начела, форме и садржине" (Гојко Тешић: Српска авангарда, 1991).
Српску авангарду обележили су разни покрети, групе, часописи, оштре полемике. Поред примарног правца експресионизма, рађају се многи изми: суматраизам Милоша Црњанског, космизам Ранка Младеновића и Сиба Миличића, дадаизам Драгана Алексића, зенитизам Љубомира Мицића, хипнизам Рада Драинца. Излазе и многи часописи у раздобљу од 1919. до 1925. године: "Зенит" (1921-1926), "Путеви" (1922-1924), "Хипнос" (1922-1923), "Дада танк" (1922), "Сведочанства" (1924-1925), "Мисао" (1922), "Време" (1921-1924).
Основне карактеристике српског авангардизма:
  • Сукоб са "старима" (Ј. Скерлићем и Б. Поповићем) и одбацивање покушаја да се стварају канони или одређују начини по којима би се стварало. Одбацује се Скерлићево схватање по коме песма треба да изражава оптимизам, да буде "здрава", социјално и патриотски обојена, као и Поповићев захтев да песма треба да буде "цела лепа", јер по модернистима, то су шљокице и ђинђуве које треба одбацити.
  • Одбацују се гола импресија и стварање се везује за експресију, за ново осећање света.
  • Негира се рационално, иде се за слутњама, интуицијом. Тражи се угледање на уметност древних, примитивних и дивљих народа, јер је цивилизован човек сувише спутан традицијом.
  • Тежи се слободи чула и заносу тела.
  • Авангардисти су против традиције, због наглашене жеље за слободним стварањем.
  • Тема није важна, нити појединост или догађај него атмосфера, амбијенталност, оно што лирски субјекат осећа.
  • У делима се осећа "космизам", стапање субјеката са даљинама и саосећањем са целим светом.

Најизразитији представници српског авангардизма су: Милош Црњански, Растко Петровић, Тодор Манојловић, Светислав Стефановић, Драгиша Васић, Бошко Токин, Драган Алексић, Љубомир Мицић, Раде Драинац и други.

Todor.jpg


RAde Drainac.jpg



Dragisa.jpg





*ПОЈМОВИ:
ДАДАИЗАМ - Покрет у књижевности који се појавио 1916.године у Цириху. Оснивач Румун Тристан Цара. Назив је добио по француској речи "дада", што значи коњ, коњић, и то случајно, отварањем речника насумице и налажењем речи -дада. Као правац заступа порицање сваког смисла; изражава бесмисао - једно велико ништа.
ЗЕНИТИЗАМ - вид експресионизма. Назив је добио по часопису "Зенит", који је покренуо Љубомир Мицић у Загребу крајем 1920.године. Заговара борбу против рата; изражава нервну растрзаност која је последица ратних пустошења. Зенитизам доноси идеје о интернационализму и подржава револуционарна расположења. Часопис је излазио до 1926.године.
ХИПНИЗАМ - појављује се са Радом Драинцем и његовим часописом "Хипнос" (Хипнос је бог сна). Драинчева варијанта европског експресионизма и експресизма Милоша Црњанског. Доноси зарањање у сањалачко. Тежи утапању у општечовечанско, космичко; тежи интеграцији унутрашњих и спољашњих светова.




НАДРЕАЛИЗАМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Непосредно после појаве у Паризу, захваљујући јаким културним везама наше земље са Француском, надреализам се јавља у Београду, који постаје жариште и средиште европског надреализма. Тако београдски надреализам постаје јачи и од самог француског надреализма како по броју стваралаца тако и по интезитету стварања.
Надреализам у српској књижевности обухвата период од 1922. до 1932. године.

Наши надреалисти покушавају да у теорију подсвесног унесу и дијалектику. Касније под утицајем социјалне литературе и пропаганде Комунистичке партије, српски надреализам мења своју позицију и у структуру својих дела надреалисти унесе социјалне теме, патњу, незадовољство и побуну радника, радников пркос и сан о лепшој будућности.
Представници:
Марко Ристић, Милан Дединац, Оскар Давичо, Александар Вучо, Ђорђе Костић, Коча Поповић, Душан Матић.


СОЦИЈАЛНА КЊИЖЕВНОСТ

За социјалну књижевност употребљава се и појам ПРОЛЕТЕРСКА КЊИЖЕВНОСТ.
Обухвата период од почетка ХХ века до Другог светског рата.
Социјална књижевност користи реалистички поступак, али строго усмерен на живот радника, сиромаха, на свакодневницу широких маса и њихове проблеме.

Социјалну књижевност условили су:
  1. Незадовољство грађанским друштвом и грађанском књижевношћу
  2. Јачање Комунистичке партије и њена агресивна пропагандна активност
  3. Марксистичко учење и социјалистички реализам у Русији

Захтева се пристуство правог живота у литератури, просто натуралистичка слика свакодневних призора, судбина и догађаја. Тражи се литература која ће бити једноставнија и блискија обичном читаоцу, у којој ће до изражаја доћи ангажован однос писца и садржина дела. Захтева се да књижевност буде тенденциозна у свом прилазу стварности, на страни истине, правде. Пише се проза, посебно роман.

Представници:
Марко Ристић, Јован Поповић, Ђорђе Јовановић, Веселин Маслеша, Радован Зоговић.

Песма у прози :

Песма у прози је кратка прелазна уметничка форма између слободног стиха и прозе. Штампана је као проза. Песма у прози садржи елементе лирике: испланиран ритам, асонанце и алитерације, говорне фигуре, слике које се могу понављати, песме имају емоцију и атмосферу, али у песми нема радње, фабуле и догађаја. Емотивно и мисаоно расположење је једно од основних обележја песме у прози. Такве песме су код нас писали:

Петар Кочић - Јеле и оморике, Кмети, Тежак
Јован Дучић - циклус Плаве легенде
Иво Андрић - Ex Ponto, Немири
Велимир Николајевић - Молитве на језеру



ДУШАН ВАСИЉЕВ - ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА

*Биографија писца:

Dusan Vasiljev.jpg

Душан Васиљев је српски песник, прозни и драмски писац, један од најзначајнијих српских експресиониста.
Рођен је у Великој Кикинди, тада у Аустроугарској, 19. јула 1900. године. Основну школу је похађао у Кикинди, а грађанску и учитељску у Темишвару.1918. године одлази на фронт у Пјави. Враћа се исцрпљен и са озбиљним знацима маларије и бронхитиса. Поново га 1921. позивају у војску у Кратов. Болестан, пуштен је кући исте године. Проводи време у Ченеју у читању и писању, али му се стање погоршава због запаљења плућне марамице и бронхијалног катара. Покушава 1923. да се лечи, одлази у Загреб, али га враћају са препоруком да се јави на пролеће. Умире 27. марта 1924. у Кикинди.

Душан Васиљев за живота није успео да објави књигу песама. Написао је око 300 песама, двадесетак новела, четири драме и имао богату преписку. Највећи део његове заоставштине чува се у Народној библиотеци у Београду.



Човек пева после рата

Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена;
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: Зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
и кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и бог, и човек, и ров!
А данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров:
и немам воље ил' немам снаге - да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагиб'о главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву-
али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.
И ја не тражим плена:
ох, дајте мени само још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе-
остало вам на част!

*Анализа
Људи који су преживели рат, враћали су се са траумама, осећањем разочарања и моралног пораза, немоћни да схвате ново време, нов свет који се у међувремену стварао. Свој бол, клонуће и унутрашњу побуну против новог начина живљења и света у коме се нашао Душан Васиљев изриче у песми "Човек пева после рата".
Човек не исказује радост због краја рата, нити жељу за слободом и новим животом већ исказује тугу посусталог човека и осећање промашености живота. Рат је кланица бесмислено сукобљених и натераних на сукоб.
"Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова."

Човек је морао да прође кроз многе страхоте да би преживео. Уместо правих људских вредности и правог морала у новом времену наилази на људе који ништа не поштују и не уважавају. Човек уморан од рата, обесхрабљен нема више снаге за борбу.Човек је трпео у покорности и подносио срамоту суочавајући се са обезвређивањем себе, али он се борио, уверен да ће доћи избављење, не слутећи да ће се понижавање бића наставити. Човек је круна природе, недостигнута вредност свих живих облика. Рат потврђује биће. И тек када се кроз све то прође, када се додирне дно пакла и преживи, рађа се Сазнање о човеку, о времену у коме се траје.
''Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.''
Све је изневерено, све погажено и све је било узалудно. Он не тражи ништа, никакву награду, никакав плен само мало мира, спокојства и слободе.
''И ја не тражим плена:
ох, дајте мени само још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе-
остало вам на част!''



ИСИДОРА СЕКУЛИЋ - ГОСПА НОЛА

* Биографија писца:

isidora sekulic тех.jpg

Рођена је 1878. године у Мошорину. Детињство је провела у Земуну, где је њен отац био постављен за градског капетана. Била је врло образована. Студирала је природне науке и филозофију. Дипломирала је у Пешти 1892. године на вишој школи, а докторирала је у Немачкој 1922. године. Била је једна од најученијих жена које је српска књижевност икада имала. Путовала је у Енглеску, Француску и Норвешку. Знала је да говори више језика. Желела је да постане што образованија. Прва збирка коју је написала носи наслов Сапутници, а објављена је 1913. године. Означила је почетак српске модерне прозе јер је донела нови стил и нови доживљај света. Писала је и путописе, Писма из Норвешке – 1914. године. После Првог светског рата, 1919. године, објавила је две књиге прозе: Из прошлости и Ђакон Богородичине цркве. Уочи Другог светског рата, 1940. године, излази први део Кронике паланачког гробља. Завршна верзија Кронике, појавила се пред њену смрт, 1958. године. Исидора Секулић је писала критике и есеје, о култури, проблемима језика и традиције. Писала је о Бранку Радичевићу, Вељку Петровићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима. Своје есеје објавила је под насловом Аналитички тренуци и теме, 1941. године. После рата, објавила је књигу о Његошу – Његошу књига дубоке оданости, 1951. године, а затим Говор и језик – културна смотра народа, 1956. године. Исидора Секулић је била доста повучена и усамљена. Била је строга према себи, исто онако како је и према другима. Умрла је усамљена, отуђена и непоновљива по много чему, 1958. године.

* Кратак садржај дела:

Исидора Секулић је своју новелу Госпа Нола започела сликом паланачког гробља. Гробница Лазаревићевих је у првом плану. Имала је циљ да покаже како време све руши, како све умире и нестаје. Нестају живот, људи, њихове амбиције и снови, порази и победе. Слика гробља треба да покаже како се временом читав један живот свео на неколико знакова и обележја које време руши и уништава. Јунаци новеле су под земљом: госпа Нола, њен муж гос-Тоша, њена полусестра Јулица, усвојена ћерка Паула, доктор Мирко (први муж Јулице), Маркиз (други муж) и Срба (трећи муж). Живели су у једном раздобљу паланке и обележили њен живот.

Исидора Секулић, примењујући ретроспекцију, врши реконструкцију живота госпа Ноле, како бисмо знали ко је и одакле.

Била је удовица. Била је удата за гос-Тошу. Право име јој је Станојла Перчинова. Пореклом је из места које се налази на граници Србије и Босне. Била је строга, озбиљна, паметна, храбра. Носила је ципеле, сиву сукњу, сиву блузу, капут до колена и на глави шеширић, такође и цвикер на крупном носу. Била је висока, јака, огромна. Одликовала ју је искреност, правичност и религиозност. Када јој је мајка умрла, преузела је све послове у кући. Годину дана након смрти њене мајке, отац јој се оженио Италијанком. Врло прозрачном и чулном, постојале су разне приче о њој, њеном животу и пореклу. Пошто се отац све више удаљавао од посла и био са својом женом, показивала је изузетан смисао за управљање кућним пословима. Удала се за гос-Тошу. Њен долазак у паланку покренуо је многе приче, да су се њих двоје затворили у свој живот, никоме не дозвољавајући да се уплиће. Госпа Нола је почела да преузима и послове око имања. Бринула је о свему, неуморна и предузимљива. Када јој се отац разболео, а Италијанка препустила лаком животу, на имање је довела своју полусестру Јулицу. Желела је да постане пријатељ деце, те је усвојила младу Паулу. Једне ноћи, њихов мир се нарушава. Кућа им је опљачкана, а год-Тоша убијен. Овај догађај је покренуо многе паланачке приче и питања. Салаш „Мој мир“ је опустео. Госпа Нола је прешла у варош, Паула се удала за авлијара Љубу. Госпа Нола је у кућу довела црквењаковог сина Мирка Поповића, кога зове Срба. После је усвојила малог Ханса, Швабу, кога зове Лука. Туђа деца су постала њена радост. Искрено их је волела и бринула је о њима. Оно што ју је мучило и онеспокојавало била је несретна удаја њене сестре Јулице. Прво се удала за доктора Мирка, па за Васу Милушића званог Маркиз, а онда за Србу. Сви ти догађаји су погађали госпа Нолу, али је до краја остала достојанствена, изнад свих оних којима је била окружена. Госпа Нола је умрла изненада, у тренутку када се спремала да отпутује у свој стари крај и још једном види место одакле је дошла у паланку. Ипак јој није било суђено да последњи пут види свој завичај. Тог дана су сви, сем Луке, били поред ње. Лука се тих дана јавио из далеког света, изражавајући велику захвалност госпа Ноли зато што је била велики човек и зато што му је својом добротом и материјалном помоћи помогла да постане инжињер и велики стручњак. Када су је сахранили „неко је осетио да је она живела, радила и умрла као што се живи, ради и умире тамо испод планине.

* Одлике Исидориног стваралаштва:

У свом стваралаштву и својим трајањем обједињује три књижевна раздобља у српској књижевности: време модерне, међуратну књижевност и после ратно време. Живот слика као стални напор, борбу, стремљење човека, нудећи снажан доживљај пролазности, пропадања и смрти свега што је људско. Пише интелектуалним стилом. У дело уноси доста свога знања. У њеном писању је присутан тон хладноће и склоности ка самоанализи или интроспекцији јунака, што значи да у њеној прози преовлађује психолошки приступ ликовима. Тежила је високој духовности.


МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

Пуни замах српске авангарде започиње појавом Милоша Црњанског и његове песничке књиге ,,Лирика Итаке" 1919. године и траје до 1925 године. То је раздобеље када се јављају разна авангардна струјања. Милош Црњански рођен је у Чонграду 1893. године, а детињство је провео у Иланчи и Темишвару. Гимназију је завршио у Темишвару а историју уметности студирао је у Бечу и Београду. У Првом светском рату је био отеран на фронт да се бори против Руса. Болести, умирања, болнице и ровови, глад и очајавање јесте стварност коју је Црњански носио и о којој ће касније певати. Почео је да пева и да писе доносећи ,,узавреле визије" разочарања, бола али на сасвим нов поетски начин у збирци ,,Лирика Итаке". Писао је антиратне и политичке песме, песме о умору, клонућу и разочарањима и песме сувише стражиловски обојене. Поред песама и поема писао је још и приповетке, романе, путописе, мемоаре и есеје.
Његову прозу чине дела: Приче о мушком, Дневник о Чарнојевићу, Сеобе, Друга књига Сеоба, Роман о Лондону.

Приповетка је посебна, модерна књижевна форма кратке прозе, чија је главна особина у јакој компресији садржаја

Роман је дугачак приповедни текст написан у прози.
Формалне особености романа је тешко прецизно дефинисати, али је у начелу у питању сложена, обимнија наративна форма, како у погледу количине текста, тако и у погледу опсега збивања које описује.

Путопис је књижевна врста у којој писац износи своје утиске о пределима кроз које путује. Путопис није само набрајање онога што је путописац видео већ се у њему огледа и уметничка склоност, став према животу, осећајни свет, укус и култура онога који пише. Путописац истовремено приказује и себе самог, а прави путопис је истовремено „плод стваралачког немира, огледало уметникове интиме и сведочанство његовог укуса.

Мемоари су прознодело у којем аутор приповеда своје успомене о прошлим догађајима. У мемоарима се описују историјска, друштвена, политичка и културна збивања у којима је аутор непосредно учествовао или је био њихов сведок. За разлику од аутобиографије, с којом их често изједначавају, мемоари занемарују приказивање приватног живота аутора. Субјективност у мемоарима се огледа у томе што су сви догађаји преломљени кроз ауторову свест и што је за описане догађаје важна ауторова позиција у тим дешавањима.

Есеј је књижевно научна врста у којој аутор обједињује научни приступ и књижевну обраду с настојањем да изрази лични став према теми о којој пише. То је обично кратка форма у којој се посматра културни или друштвени феномен.

СУМАТРА

Песма је објављена 1920. године, пре Објашњења. Сем у наслову, у самој песми, ниједном се не спомиње острво Суматра, али се на Суматру индиректно мисли када се песничким језиком говори о бескрајном миру плавих мора и ,,црвеним зрнима корала". Тако Суматра постаје метафора за далеке, чисте и одмарајуће просторе, са којима иде мир и спокојство душе након свих напора, болова и страдања што их је човек искусио у рату. Песма Суматра је испевана у четири неједнаке строфе, са неуједначеним, слободним стиховима. Песма је сва развијена на асоцијативним везама, на спојевима блиског и далеког, личног и колективног, материјалног и духовног. Испевана је у множинском облику ми.

СУМАТРАИЗАМ
Као појам у српску авангардну књижевност између два рата дошао је са Црњанским, са његовом Суматром и Објашњењем које је пратило њену појаву 1920.године. Он је само једна варијација на тему српског експресионизма.

Обележја :
1. То је занос покренут космичким ширинама и даљинама.
2. Суматраизам је синтеза космизма и космополитизма ; са њим долази свеопшта повезаност ствари, појава и бића и "лук" који повезује блиско и далеко, људско и предметно, дух и материју, визију, слутње, сањарије и заносе.
3. Чежња за недокучивим, далеким и чистим просторима који нуде тишину, мир, спокојство и заборав постојеће стварности.
4. Депресонализација бића у простору - макрокосмос (свет) поседује биће које је микрокосмос, биће се у њему "раствара", етеризује тако да свуда, у свему и изнад свега бива присутно,као у поеми Стражилово.
5. Ништа не зависи од нас, као и то да на "нашу форму утичу форме космичких облика".

Поетика суматраизма пренеће се из Суматре и на његову прозу Дневник о Чарнојевићу, а потом и на роман Сеобе.
Тако у роману Дневник о Чарнојевићу јунак романа (Петар Пајић,чије је друго ја у лику Егона Чарнојевића),измучен ратом, боловима и лежањем по болницама, уместо да прича о синдикату, земаљским невољама и политичким опредељењима, прича "о снегу", "о снежним облицима, а највише о небу", говорећи: Ја сам суматраиста. Он, насупрот ономе што је земаљско - обожава небо: имао је сличице неба целог света; носио је и слике са свих меридијана света. Говорио је да "његове телесне сласти зависе од боје неба, да се живи узалуд, ах, не узалуд, него осмеха ради,којим се он смеши на биљке и облаке". Стално је био загледан у небо и воду, "са мутним и благим осмехом и мислима на острва далека". Исто тако "приметио је да понеко дрво у даљини зависи од његовог здравља; победе и битке, негде, далеко, преко мора, од осмеха његовог". У њему буди радост само оно што је далеко, па је у том смислу био господар света, размишљајући у том тренутку шта се ради у Мексику, Русији ,у Амстердаму и на Суматри. Стога и понавља, рефренски: Ја сам суматраиста, дакле, несводив само на једно сад и једно место, на једно ја, затворено у себе и глухо за сва космичка дешавања.
Суматраизам се наставља и у Сеобама као загледаност у далеку Русију и са мишљу на плави бескрајни круг и звезду у њему, као јединим смислом у бесмислу трајања.