МОДЕРНА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ


Како је модерна настала у српској књижевности?
Постоје многи фактори који су условили настанак модерне у српској књижевности, а то су:
  • незадовољство грађанским светом
  • незадовољство стварношћу у којој се траје
  • заокрет према Европи, посебно у поезији
  • појава интелектуалаца који су се школовали у Француској
  • утицај парнасизма и симболизма
  • нови поглед на свет
  • крај века, слављење епохе реализма
  • постојање песимизма и разочарање
  • бег од стварности, затварање у себе
  • повлачење у свет духовности и људске психе
  • важна је лепота, форма
  • одумирање прозе, експанзије поезије

Које су њене карактеристике?
  • трагање за новим тематским подручијима
  • интелектуалнији и сензибилнији однос стваралаца према стварности
  • трагање за новим изразом и уметничким постигнућима
  • социјална тематика и родољубива расположења
  • две тенденције(струје) модерне у српској књижевности

Тендеције српске модерне:
  1. традиционалистичка струја
  2. модернистичка струја

1.ТРАДИЦИОНАЛИСТИЧКА СТРУЈА


Одлике:
  • понирање у детаље и јака осетљивост
  • социјална тематика, патриотизам
  • сеоски амбијент замењује град, нови простор живљења
  • прате стање душе својих јунака, понирање у психологију субјекта и присуство лиризма
  • лирска психолошка проза
  • сукоб осетљивог интелектуалца и грађанског света
  • смањује се фабула, радње је све мање
  • представници: Кочић, Станковић, Шантић
  • коришћење симбола и алегорије
  • утицај импресионизма


2.МОДЕРНИСТИЧКА СТРУЈА


Одлике:
  • култ чисте форме и начела ларпурлатизма који се огледа у складу речи, слогова, стихова, звукова и симбола(снажан утицај парнасизма и симболизма!)
  • безнађе и трулеж појавног света
  • сновиђења и слутње, интуиција и психологизација лирске песме
  • песимизам и разочараност, усамљеност и отуђеност
  • патриотизам и клонуће
  • доминација рефлексивне поезије
  • промишљање о љубави, жени, Богу, пролазности, смрти и животу
  • представници: Ј. Дучић, М. Ракић, С. Пандуровић, В. Петковић Дис



ВЕЧЕ НА ШКОЉУ - Алекса Шантић

Пучина плава

спава,
прохладни пада мрак;

врх хриди црне
трне
задњи румени зрак.
И јеца звоно,
боно
по кршу дршће звук;
с уздахом туге
дуге
убоги моли пук.


Клече мршаве
главе
пред ликом бога свог, -
ишту... Но тамо
само
ћути распети бог.
И сан све ближе
стиже.
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
трне
задњи румени зрак.





Анализа песме:
Песма "Вече на шкољу" сматра се Шантићевим врхунцем умећа певања.Песма припада збирци "Пјесме" из 1908. године.
ПРВА СТРОФА:
Шантић приказује смиреност и затишије природе (персонификација), "пучина плава спава" даје слику морске површине.Ту је и стилска фигура еуфонија она даје звучни ефекат и риму.ЕУФОНИЈА (грч.) у ширем смислу значи спев песничког језика, посебно изражен у стиху, у ужем смислу благозвучност.Еуфонија обухвата риму, асонанцу (понављање истих самогласника ради постизања звучног ефекта), алитерацију (понављање сугласника или сугласничких група, битан је фактор у ритмичкој организацији) и ономатопеју.
ДРУГА СТРОФА:
Преовлађују звучне слике: "јеца звоно/боно" (болно), "по киши дршће звук", "с уздахом туге/убоги моли пук"...Акцент је стављен на живот, на социјални аспект.Песник говори да јеца звоно болно, препуно је туге и боли. Звук звона је заправо позив на молитву, следећа слика приказује пук односно народ како се моли. Пук је јадан и несхваћен, њихову молитву прати уздах односно туга.Дата је песимистичка слика о свету без утехе и спасења.Еуфонија: акценат на вокал О = звоно/боно, као и вокал У = туге/дуге, дочарава бол и јецај душе.
ТРЕЋА СТРОФА:
Акценат је на "мртвим главама" заправо на људима, несхваћеним и несрећним без икакве утехе.Посматрајући човека из висине он изгледа као да клечи па зато "главе" =бојом и изгледом, а "мртве" казују муку, напор и деценијску беду. Молећи се Богу они траже спас и утеху, али уместо одговора јавља се само тишина односно знак да га нема и да не постоји или је то само израз његове равнодушности према човеку. Шантић даје слику пука, слику измученог народа затвореног и заробљеног бескрајним морем и каменим кршен.
ЧЕТВРТА СТРОФА:
Последња строфа баш као и прва има дескриптивну улогу, да прикаже природу која тоне у дубоки мир, у тишину и ноћни сан. Природа је равнодушна према човеку, а пук заробљен у безизлазној ситуацији.
Мотиви: залазак сунца (вече) и мотив Бога.Рима је остварена на следећи начин: именица + придев, звоно + боно (болно), понављањем вокала а, у, о, и.




ЈОВАН ДУЧИЋ, ЗАЛАЗАК СУНЦА

external image 1342036646


О писцу:
Песма Залазак сунца припада збирци Песме.Јован Дучић је први отворио врата српског песништва с почетка 20. века, да би у њега унео дух европске поезије. У првом реду дух француског симболизма, као паришки ђак и човек широке културе, који је био на извору модерног песништва.За собом је остављао традицију и почео да тежи новом схватању песништва у којој трага за новом мелодијом и звуком српског језика.Представио је префињеност у певању и један вид аристократизма и дистанцу од постојеће социјалне стварности, заинтересован искључиво за лепоту песничког чина, за пролазност и прошлост свега што има везе са човеком. Због тога у његовим песмама срећемо меланхолију и песимистичку обојеност, било да пева о љубави, срећи, жени или призорима из природе.
Јован Дучић је рођен 1871- године у Требињу. Уређивао је часопис "Зара". Био је дуго у дипломатији и као амбасадор живео је у многим европским престоницама.Дучић је свестран стваралац, песник велике културе и широког образовања. Писао је песме, путописе, есеје и критике. Писао је љубавну и рефлексивну поезију, дескриптивну и родољубиву лирику.Критика је констатовала да се у поезији Јивана Дучића као два основна мотива јављају: љубав и природа натопљена меланхолијом јер се увек јавља мисао о пролазности и људској маленкости која је у поседу неизмерне космичке отворености.Стога јављају се суморна расположења из песме у песму, уздаси и туговања, увек укључени у јесењи пејзаж праћени лишћем које пада и ветар који га разноси.
Умро је у Америци 1943. године по избијању Другог светског рата.ДЕЛА: "Градови и химере" путопис (1930), Збирка песама (1901)...



Залазак сунца - Јован Дучић

Још бакрено небо распаљено сија,
Сва река крвава од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Из црне шуме старих четинара.
Негде у даљини чује се да хукти
Воденички точак промукнутим гласом;
Дим и пламен ждеру небо које букти,
А водено цвеће спава над таласом.
Опет једно вече ... И мени се чини
Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
У блиставој сенци смарагдових гора -
Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ’ на ме.
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и тама.
Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Упртих зеница према небу златном
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Докле она плаче; а за морским платном,
Изнемогло сунце залази, полако.
И ја, коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих бледих усница.
Као смрт су верне љубави без наде!
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тада плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би’.



Анализа песме:
Песник даје слику стварности, односно заласка сунца који представља повод за песника, за једну песничку сањарију, сањарију усамљеног и тужног човека. Дата је слика окупана импресионистичким бојама које дочаравају тренутак заласка сунца, а то су: бакарно небо што распаљено сија, црвена река од вечерњег жара, подмукли пожар, водени точак и цвет водени.Песник иде од већих ка мањим сликама, даје слику природе која се спрема да потоне у ноћни сан.
Опет једно вече... песник говори као да је све већ виђено. Међутим овде песник у самоћи, обузет страшћу почиње да сањари. Уместо слике стварности и природе стварају се имагинарне слике, далеког, бајковитог предела. То више не може чулима да се доживи јер је то нестварно, Негде далеко преко трију мора. Песников простор испуњен је смарагдним горама, златним небом, вртовима са двеју сфинга и бокорима мртвих ружа. Све је далеко, све је бајковито, загонетно и аристократско, у тој далекој земљи налази се тужна жена која пати само за њим.
Представљена је слика непознате жене, она је окружена расцветалим ружама и слуша песму ветра, слуша тужну песму снова. Иако је далеко и никад га није видела, она га верно чека и мисли на њега. Слика уморног сунца које залази представља ту љубав као немогућу и без наде.
На крају, иако је то само сан, песник жели да верује у њега. Шаље поруку да је сан лепши од јаве. Иако је она непозната, далека, бледа, замишљена, сама, тужна, иако постоји само у његовим мислима, он жели да верује у њу и да тај сан заувек траје. Она је краљица лепоте с круном у сјају.
Мотиви: залазак сунца = најављује вече, које предсказује смрт и умирање, црвена боја = симбол наглашене страсти и љубави, доцветале руже = пролазност лепоте и младости, ветар = представља снове и имагинацију.




СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ПЕСАМА

ВЕЧЕ НА ШКОЉУ
ЗАЛАЗАК СУНЦА
Сличности
Разлике
мотиви природе
у другој песми јавља се мотив жене
мотиви сунца
прва песма је хладних тонова (мрак),а друга песма је топлих тонова(црвено)
употреба епитета, персонификације, симбола
у првој песми јавља се побожност а у другој вера у надање
описне песме, описан је залазак сунца
у првој песми постоји мали простор(острво) а у другој песми велики простор(планине, мора)
музички мотиви
разлика у форми, стиху

друга песма има митски мотив




Јабланови - Јован Дучић
Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње; и снови.


У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.


Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом, према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.



Анализа песме:


Врста песме: дескриптивно-рефлексивна песма
Мотиви: природе, тајанствености, ноћи, песимизма (песник се осећа као да је сам, последњи на свету)


- Јабланови симболизују уметнике.
- ЈАБЛАНОВИ=ПЕСНИКОВО ЈА


- Човек пред природом-то је тема песме ,, Јабланови". У средишту песме је онај човек са краја који стоји, посматра и страхује. Јабланови су само предмет опажања и доживљаја лирског субјекта, они су симболична манифестација човекових мисли и жеља.

Песма започиње питањем, два пута поновљеним. Овакав почетак уноси зачуђеност, упитност и недоумицу. Два пута поновљено питање ,,зашто" сугерише напетост и немир, узбуђење које обузима лирског субјекта, али га он сам не може објаснити.
Прве две строфе испуњавају описе природе и дешавања у њој. Трећа строфа доноси слику усамљеног човека у ноћи. Све што је описано у прве две строфе, сагледано је очима лирског субјекта. Природа и он нашли су се очи у очи. У том сусрету природа остаје на своме, она траје и даље мимо човекове воље, а човек сам и заплашен морао је да обори поглед, није успео да одговори на питања која је поставио.
Човек се суочио са природом, са елементима природе-месец, небо, земља, вода. Стоји сам крај мирне воде и сагледава себе. Срео се са огромном сенком јаблана који шуми, па је схватио колико је он ситан у односу на јаблана. У том тренутко се јавио страх.
На прагу између прве и друге строфе, између две тамне слике, налазе се снови, односно њихов чин падања у воду-сиву, умртвљену воду без живота. Шум јабланова испод кога стоји усамљени човек симбол је његових тежњи да изађе из самоће, мрака. Висина је у поезији увек симболизовала избављење, свежину, настављање трајања.

- У Дучићевој поезији, па и у овој песми, све је усклађено, осмишљено у хармонизовану целину, како на значењском тако и на изражајном плану.




О животу


Ко мисли да је срећан, он је заиста срећан.



Кад би младост имала филозофију старца, не би било на свету ни једног сунчаног дана.



Свет подноси старца само ако је богат или духовити.



Треба имати много мудрости, па знати остарети без ружноће, без пакости и без туге - три кобне ствари које иду заједно.



Нико није сујетан на своју младост, нити се осећа да је пресрећан зато што је млад; а свако је, напротив, и несрећан и очајан кад је стар.



Ко смисао живота није тражио, тај није живео, али ако га је тражио, никад није био довољан срећан.[1]



У самоћи нема мржње: осамити се значи очистити се. Све у самоћи постаје узвишено, највише, најдубље. Ако је човек филозоф, он се предаје самоћи да би знао цену живота, виши смисао о свету, и да би пришап божанству. Само малог човека самоћа направи болесником, и она његову душу отрује сумњама и испуни страхом. Има света који се не сме обрнути сам у шуми, и који у страху од самоће залута на отвореном пољу. За самоћу треба бити снажан и духовитији него за највиши свет једног друштва.[2]



Има тренутака када се човек више плаши живота него смрти. То је најгрозније осећање које се може имати. То је врхунац очајања са којег се пада или у смрт или у злочин. Али ово значи и да је потребно више храбрости за живот, него што је потребно за смрт.

О човеку


Кад се узме колико на свету има глупака, лудака, подлаца и безличних људи, човек изгуби сваку љубав за живот у тако отровном ваздуху.



Непријатељи, то су само наши прерушени пријатељи које од нас дели само какав неспоразум или предрасуда.



Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.



Из користољубља се људи одричу отаџбине, породице и вере.



Није жалост што често рђави и глупи људи ипак добро живе; жалост је само кад глупи и зли људи отму места паметним и честитим.



Тврдице су обично велики плашљивци. Тврдице нису тврди само у питању новца, него и у питању пријатељства и доброте. Они су ситничари и завидљивци; и као што тешко неком пруже златну монету, исто су тако уздржљиви и да другима учине услугу, макар и речју. Човек тврдица, то је инкарнација не само једног порока, него је то збир неколико порока, од којих је његова шкртост само њихова највиднија манифестација.



Можда је права срећа што поједини људи не знају како о њима мисли остали свет. Човек живи целог живота и у обманама о себи, и у предрасудама о другима, а то можда чини суму његове среће на овој земљи. Један велики део света живи на тај начин спокојно у својој лажи као свилена буба у својој свиленој чаури.



Најбоље ћете човека ценити по ономе што он уради баш случајно и несвесно, а не по ономе што ради размишљено и намерно. Јер да кажемо у парадоксу: слепа природа јесте једини видовити разум.



Никад човек не може да каже толико мудрости, колико може да прећути лудости.



Зло и несрећа не долазе од Бога, већ од човека.



Више нам шкоде у животу рђави језици, него рђава срца. Никад један рђав човек није у стању да учини људима онолико зла колико један зао језик; јер ружне речи остану и кад се оговарач заборави.



Мушкарци су храбри пред смрћу, а жене пред животом. Мушкарци пред другим мушкарцем, а жене пред целом судбином.



Што успемо својом памећу, покваримо нашом ћуди; али што успемо нашом добротом, упропастимо нашим пороцима; и најзад, што постигнемо својом мудрошћу, изгубимо нашим темпераментом.



Наше мржње шкоде нама, више него нашем противнику. Говорите рђаво о неком човеку пола сата - и ви сте после тога несрећни и отровни; а говорите пола сата о њему добро, па чак и кад то не заслужује, и бићете мирни и блажени, чак и поносни на лепоту својих осећања, или бар на лепоту својих речи.



Велика је несрећа кад човек не зна шта хоће, а права катастрофа кад не зна шта може.



Неоспорно, има људи који не умеју бити срећни ни са ма каквим врлинама, или ма каквим богатсвом. Има и људи рођених за несрећу, као што су други рођени за музику. Треба имати некакав таленат за срећу, као што треба имати душу да се буде истински несрећан.



Човек се не боји само опасности која постоји, него још више опасности коју слути; боји се и могућег и немогућег. Уображене опасности су најдубље, и уображени непријатељи су најкрволочнији.



Добро је избегавати чест сусрет са непријатељем, али и са пријатељем. А за услуге боље се понекад обратити непријатељу него пријатељу. Има случајева где смо од непријатеља направили пријатеља само тим што смо му дали прилике да нас обавеже.



Велика је несрећа што се други људи упињу да и најбоље међу нама увере како их сматрају најгорим, и како је њихова заслуга ташта, а њихово дело без вредности; али је још жалосније што и најбољи међу творцима понекад поверују у такве туђе речи брже него у своју истину.



Људи најчешће направе оно што су највише избегавали и изговоре оно што су највише желели да прећуте. Стога не хватајте људе у грешкама, праштајте увреде и не памтите речи. Од стотину ствари које човек уради, он их је највише урадио у лудилу, или у бунилу, или бар случајно, али свакако најмање промишљено.



Ко се дотакне прљавог предмета, он упрља своје тело, а ко се такне прљавог човека, он упрља своју душу.



Србин има природну тенденцију да све своје велике људе или поубија или унизи, и да их затим опева у свом десетерцу као хероје своје нације, и, најзад прогласи светитељима своје цркве.

О љубави


Као глад, и љубав нема очију; али љубомора нема памети.



Љубомора је највеће неспокојство, и насиље над собом и над другима.



У љубави се осећа више него што треба, пати више него што се мисли, сања више него што се живи, и каже и оно у шта ни сами не верујемо.



Ако љубав зависи од наше слободне воље, зашто не престану да се воле они који би хтели да престану? Напротив, плачу од бола и робују љубави, чак и они поносни људи који иначе сматрају ропство за највеће зло; и радо се лишавају због љубави нечег чега се никада нису хтели одрећи; иносе своју љубав као болест и оков; и живе у страху да не изгубе само оног ког воле.



Заљубљени се данас очајно воле, као што сутра могу очајно да се омрзну, а они се омрзну без стварног повода, као што су се заволели без стварног разлога.



У једном роману има више љубави него у једном великом граду.



Заљубљени човек мисли да увек воли први пут, иако је пре тога сто пута волео; а догађа се чак да верује како је одиста само овај пут истински волео.



Љубав је најчешће једно велико маштање, јер смо измислили све врлине код жене коју волимо, и уобразили да су све среће могућне, и закључили да су све препоне ситне и незнатне.



Љубав је озбиљна и света ствар, али су заљубљеници - зачудо, увек смешни за све остале људе. Довољно је да вам неко исповеди да је заљубљен, па да му у вашим очима падне цена.



Мушкарац верује у љубав и кад није никад био вољен; и заноси се љубављу и онда када не воли жену.



Можда би ужаси љубави били мањи када бисмо могли волети само оне које бисмо хтели. Одиста, страшно је и помислити да ни наше мржње, ни наше љубави не зависе од наше слободне воље.



Љубав је доказ интелигенције, јер човек без идеја и простак без васпитања, не могу бити заљубљени, пошто је љубав највећа мудрост и најфинија душевност.



Ми неког љубимо не зато што ту љубав заслужује потпуније и искључивије него други, него зато што смо ми на ту личност просули једно своје сунце које га је озарило и издвојило од свег другог наоколо по земљи.

О жени


Жена добро зна да је слаба само када воли.



За човека су божанства једна веза између њега и космоса, а за жену су божанства само једна веза између ње и човека.



Човек влада женом само кад влада собом; а ми владамо собом само кад више мислимо него што осећамо.



Као што гусенице имају боју листа на којем леже, или као што полип добије боју предмета за које се ухвати, и жена кад лаже даје себи изглед какав јој треба.



Има и код најзаљубљеније жене једно место у души које хоће да се свети оном којег воли: једна мрачна клица неверства и злоће, коју ни самој себи не би умела да призна.



Код жене је урођено да вара на мало и велико, свесно и несвесно, намерно и ненамерно, а врло често и без икакве зле намере, и чак сасвим често из најбоље намере.



Лепа је свака жена, осим оне која мисли да то није, и оне која мисли да то јесте.



Много пута жена не воли мушкарца ни чијој се лепоти највише диви, јер свака жена инстинктивно осећа да је физичка лепота женско оружје, а она то своје оружје не воли да види у рукама мужа или љубавника.



Нема несреће мушкарчеве коју жена није у стању да сасвим неутрализира, или веома ублажи. Величина жене је у великим моментима; у ситним догађајима, она је ситна.



Непомућена срећа у љубави, то је не тражити од жене верност.



Пронаћи добру жену, то је тешко као пронаћи у свом врту извор петролеума.



Ретко која жена виси о руци мушкарца који је био одиста човек њеног укуса.



Ретко која жена хоће да освоји духом, још мање душом, а најмање добротом.



Ретко се која жена, и после највеће поруге, одвоји од човека док се претходно није побринула да не остане сама.



Савремена жена, то је жена која је спремна да изгуби сваку врлину, и ону у којој је једино била виша од мушкарца, само да задобије право на оно због чега се и сам мушкарац увек сматрао нижим од жене. Она више није наша жена, ни мајка, ни другарица, ни сарадница. Сишла је на улицу, напустила кућу, оставила другима своју децу.



У браку жена тражи све што јој се допада и узме све што се може отети.



Више него мушкарац за себе, жена тврдо верује да без својих порока не би могла имати ни дана задовољства и да би је велики број врлина само осиромашио, као што алкохоличар верује да би умро без своје чаше, и коцкар без своје коцке.



Први знак да једна жена одиста љуби, то је кад се у њој јави неодољива и болна жеља да добије дете од човека којег воли.



Жена често лако даје, али се лако не заљубљује.



Жена ће о љубави говорити с Алкибијадом, о филозофији са лепим Лисидом, али са старим и ружним Сократом неће разговарати ни о љубави, ни о филозофији.



Жена ће опростити мушкарцу и најтеже пороке, али жена не прашта другој жени ни њене највеће врлине.



Жена изгледа или као наша велика срећа или као велика беда; зависи од огледала у којем смо је ухватили.



Жена може да се занесе за богаташем или артистом, за војником или спортистом, за лепим или умним, али се најзад дадне, често за цео живот, сасвим друкчијем човеку него каквог је замишљала или желела.



Жена не воли љубав коју увиђа, него коју нагађа.



Жена нема осећања одговорности као ни дете; и она се брани сузама, а не разуверавањем. Али и кад моли за опроштење, то не значи да признаје кривицу, него избегава грубе сцене.



Жена пада из разних узрока: из љубави, из досаде, из страсти физичке, из сујете, из слабости воље, из интереса материјалног, из романтике, из маније, из перверзије, из освете.



Жена се често брани од порока срчаније и поштеније него мушкарац, јер зна да је не контролише само једно лице, него цело друштво, и породица, и све остало што су људи подигли против жене.



Жена се не служи лажју да нападне, него да се одбрани.



Жена је добар слуга а лош господар.



Жена се никад не гади пропале жене, као што се ми гадимо пропалог мушкарца; напротив, тражи њено друштво.



Жена се претвара и лаже, и кад љуби, и кад не љуби.



Жена у коју смо заљубљени престаје бити за нас обично људско биће, него или постане бели анђео или црни сотона.



Жена увек мора да има неког кога ће мучити, било мужа или љубавника.



Жена вас највише воли кад има да она прашта вама, а не ви њој.



Жене имају сталну потребу да буду вољене, и кад оне саме не воле, и зато се често предају и људима који су им иначе физички немили.



Жене не знају да поштују, него да воле. Стога оне не траже ни да ви њих поштујете, него да их волите.



Жене не признају прошлост, а још мање жале; оне грабе од сваког момента све што могу уграбити.



Жене разнеже срца, изграде језик душевности, профине начине и дигну љубав и лепоту до религије и мудрости.



Жене су стварно верније него што ми верујемо и верније су кад им се то не тражи, него кад им се то изискује.



Жену велики мушкарац занима само у почетку, јер то ласка њеној сујети међу другим женама, а и због тога што жена воли све што блиста.



Жену треба узети за оно што јесте, и не покушавати да је изграђујемо боље него што је Бог направио; а ако се жена узме за онакву каква је одиста, онда може још донети мушкарцу неизмерно пуно радости.



Да мушкарац одиста воли постојано само једну једину жену, потребна је машта која иде у привиђење и прелази у лудило.



Једино што мушкарци не опраштају другом мушкарцу, то је кад има лепшу жену него што је њихова.



Нико о женама не мисли горе него баш мушкарац који већ неку жену безумно воли.



Између жене и великог мушкарца постоји природан антагонизам, због чега су велики људи или избегавали суперијорније жене, или имали с њима само несрећне доживљаје.



Ја памет мушкарца рачунам по оном што каже, а памет жене по оном што не каже.



Жена је, ипак и неоспорно, највећа илузија човекова. Не постоји ни једна срећа која је у стању да домаши радост љубави. Све друго може бити слава, успех и сатисфакција, али је жена једино пијанство срца. Ни све тамне стране женина карактера као да не постоје него зато да буде осветљен само један њен део, онај у којем она највише зрачи и који је увек божанствен.



Жена може да се занесе за богаташем или артистом, за војником или спортистом, за лепим или умним, али се најзад дадне, често за цели живот, сасвим дукчијем човеку него каквог је замишљала и желела. Она увек подлегне јачем, а не лепшем и умнијем, ни бољем и милијем.