Хуманизам И ренесанса
Хуманизам и ренесанса је значајан културни покрет у Европи који настаје током 18. и 19. века, а свој врхунац достиже у 19. веку. Овај културни покрет изникао је на измењеном начину живота градског становништва. Развој градова, прекоморска истраживања и низ нових научних и техничких открића изменили су живот и схватања. Људска логика увек васпитавана у покорности и страху пред Богом почиње да се мења. Човеков поглед се одваја од неба и почиње да тражи срећу у овоземаљском животу.
Хуманизам и ренесанса свој пуни процват постиже у уметности. Књижевност је најбоље наслутила ренесансни препород живота и човека, и изразила хуманистичке идеје овоземаљског човека. Она у своја дела уводи обичног човека и велича човека и љубав према жени. Нова књижевност у почетку писана на латинском језику почиње да се негује на националним језицима појединих земаља.
Хуманизам и ренесанса се одликују разноврсношћу облика и врсте књижевних дела. Нарочито се негује љубавна поезија као део ризнице културног блага човечанства. Књижевност хуманизма и ренесансе дала је изврсне уметнике - Данте Алигијери, Франческо Петрарка, Џовани Бокачо, Вилијам Шекспир, Мигел де Сервантес. Они су створили дела која у себи носе универзалне вредности и поруке.
Ренесанса је укључивала у себе и обнављање антике (у којој је нашла ослонац) и препород културе после средњовековне епохе. Шире од тога, доносила је свеопште промене у односу човека према религији и цркви, према животу, у књижевности, у уметности уопште, у политици итд.
Хуманизам
За ренесансу је везан појам хуманизма. Хуманизам је један вид ренесансе. Хуманисти су били носиоци препорода, његових идеја о слободном и хуманом животу у чијем је средишту био човек. То је и била суштина преокрета: вековима у позадини, као недостојан и ништаван, покоран Богу, човек је у хуманизму доспео у центар пажње. Издвојио се духом и телом као индивидуално биће. На уздизању човекове идеје и дела, на афирмацији духовне и телесне лепоте, уживања и задовољства заснивало се осећање животне радости. Оптимизам је напајао човека новог времена, чија је основна девиза постала CARPE DIEM (зграби дан).
Идеал и ослонац ново доба је налазило у антици, у њеним материјалним остацима (рушевинама и старим грађевинама Рима, у рељефима, статуама, натписима уклесаним у камену и сл.) и у духовним остварењима (књижевности, поетици, филозофији, историји итд).
Развој оновремених школа и универзитета омогућио је да хуманисти буду учени људи. Они су, као интелектуална елита, преузели водећу улогу у друштву. Смењивали су дотадашње носиоце културе, који су најчешће били свештеници. Хуманисти су били учитељи, професори, библиотекари, истраживачи и конструктори, научници, вршили су државне службе, смело се упуштали у одгонетање природних појава, у експерименте, путовања итд.
Поред хуманистичких школа и универзитета, за духовни узлет ове епохе од великог је значаја био проналазак штампарства (изумитељ је био Јохан фон Гутенберг, који је прву књигу штампао средином 15. века). До тада позната само из рукописа, од друге половине 15. века објављују се и доспевају у руке читалаца широм Европе дела свих врста. Књига је проналаском штампарства добила важну улогу у ширењу културе.
Хуманистичко интересовање за археологију, историју и архитектуру (подстакнуто античким ископинама), затим за литературу, говорништво, проучавање античких дела, која су штампањем постајала општепозната, подстицало је развој науке. Хуманисти су се определили за латински језик као језик школе и литературе. Та универзалност је омогућавала хуманистима да се разумеју. Међутим, то опредељење, као и настојање на учености, ограничили су замах хуманизма. Он је, наиме, обухватио само оне који су живели у градовима и само учене. Велики број људи који није знао старе језике (многи су били неписмени, женска деца су још била далеко од школе) остао је недодирнут хуманизмом.
Ренесанса
Духовно шира и неупоредиво отворенија од хуманизма, ренесанса је означила свеукупни препород у срединама које је захватила. Ренесансна књижевност стварана је на народном језику а представљала је обичан живот и човека у њему (грађанску кућу, трг, улицу, свакодневицу, господаре и слуге, трговце, свештенике, куртизане, врачаре, чаробњаке, забављаче, војнике, луталице…пасторални и рустикални амбијент итд.). Исказивала је нескривене човекове емоције.
Ренесанса је упијала све оно што је доносио хуманизам, све његове идеје, али је захваљујући садржајима којима се бавила, народном језику који је користила и везаности за реални живот, била шира и дуговечнија и остварила велике домете у свим областима културе и уметности.
Хуманизам и ренесанса настали су на тлу Италије. Средиште хуманистичких студија био је Рим, а ренесансе Фиренца.
Песници на преласку били су Данте Алигијери, Франческо Петрарка и Ђовани Бокачо, који су истовремено били и хуманисти и писали на латинском, и весници новог времена, који су најбоља своја дела писали на народном језику. Они су, као и десетине њихових следбеника, имали велики утицај на њено ширење у друге европске земље, најпре медитеранске, а потом и остале. Као велика књижевна епоха, ренесанса се остварила у Шпанији (Мигуел де Сервантес), Француској (Франсоа Рабле), Енглеској (Виљем Шекспир), нешто касније и у измењеном облику у Немачкој итд…
(Јован Деретић, Историја књижевности за други разред средње школе, Београд, 1996.)
О књижевницима који су обележили доба хуманизма И ренесансе:
Данте Алигијери
Данте Алигијери живео је у 18.и 19. веку, рођен у Фиренци у племићкој породици. Рано остаје без мајке, а одгаја га породица. Од најранијег детињства стицао је најбоље образовање из филозофије, књижевности и реторике. Учио је вештину лепог писања на латинском језику и постао је ерутиде. Није волео своју жену већ Беатриче.
Најзначајнија дела:
Гозба – зборник филозофски поука
Нови живот – на латинском
О народном језику у књижевности
Еклоге
Божанствена комедија
Франческо Петрарка
Bио је италијански песник на народном и латинском језику, хуманиста, аутор Канцонијера.
Петрарка као хуманиста
Петрарка је показивао велику љубав према античким писцима, као и према латинском језику. Писање је оно што га повезује са писцима славне антике, са којима стално треба водити разговор. Петрарка се залаже и за подражавање античких узора, и то за подражавање у облику, језику и стилу. Међутим, сматра да не треба подражавати стил само једног писца, већ треба уочити квалитете више њих и те квалитете подражавати. Био је велики противник схоластике и аристотелизма, страна су му сва дубоко научно утемељена истраживања и схватања света, прорачуни и гломазни филозофски системи. Велику пажњу поклања филозофији морала и испитивању човекових унутрашњих садржаја. Његови највећи узори и аутори који су на њега највише утицали јесу Цицерон, Сенека, Августин и посредно Платон (али нема утицаја Платона који се тиче љубави, већ само дијалога Тимај). Петрарка покушава да покаже да постоји континуитет између античке и хришћанске мисли. Његова филозофија може се назвати хришћанским хуманизмом.
Ђовани Бокачо
(итал. Giovanni Boccaccio; Черталдо, 1313 — Черталдо, 1375), италијански књижевник, хуманиста. Учествовао активно у политичком и културном животу фирентинске Комуне.
У Декамерону, ремек делу обликованом највероватније између 1348. и 1351. године, Бокачо је успео да прикаже живот у свој његовој пуноћи и да створи представу свестране, богате слике о људима, најразличитијих искустава и типова. Декамерон је збирка од сто новела, вешто осмишљене, прецизне структуре, која најављује Бокача као једног од најзначајнијих носилаца хуманистичких идеја.
Мигел де Сервантес Сааведра
(шп. Miguel de Cervantes Saavedra; Алкала де Енарес, 29. септембар 1547. — Мадрид, 23. април 1616) је био шпански песник, драматург и изнад свега прозни писац. Сматра се једном од највећих фигура шпанске књижевности. Према својим делима, припада како ренесанси, тако и бароку и Златном веку шпанске књижевности и на неки начин представља синтезу ова два правца. У свету је познат као аутор првог модерног романа и најпревођеније књиге после Библије, Велеумног племића, Дон Кихота од Манче]. Био је сведок врхунца моћи и почетка опадања велике шпанске империје која се у то доба простирала на три континента.
Дела
Сервантес припада, како својим животом, тако и својим делом, колико ренесанси, толико и бароку. Живео је у једном преломном времену, како политичком, тако и на пољу књижевности, које је настојао да разуме и објасни. Ренесансни идеали и начин размишљања, као и књижевне форме полако али сигурно се мењају или нестају. На темељима европске ренесансе формира се типично шпански барок, са само себи својственим и нигде у свету поновљивим карактеристикама. Сервантес је стварао у свим књижевним родовима — био је песник, драматург и изнад свега, прозни писац.