Dobrodošli na viki stranu o Šekspiru našem savremeniku


Projekat učenika IV5 i IV3 "Šekspir naš savremenik"

23.4.2013.

208_Macbeth.png

Viljem Šekspir je teme i fabule nalazio u već postojećim delima koja su raspaljivala maštu i budila znatiželju slušalaca i gledlaca. Slično i druhamlet 1996.jpggim delima koje je napisao, i drama Hamlet ima svoje izvore. Siže za ovo delo Šekspir je našao u staroj priči o Amletu, koju je, kasnije, danski pisac istorije Sakso Gramatik uneo u svoju knjigu Danska istorija, objavjenu u Parizu 1516. Međutim, o Hamletu je postojala, pre Šekspirovog dela, druga engleska drama, čiji je pisac bio tragičar Tomas Kid, poznat po dеlu Španska tragedija. Treći izvor njegove inspiracije sadržan je u savremenoj istoriji, u onome šta se dešavalo na kraljevskom dvoru u vidu intriga i borbi za vlast.
Drama Hamlet prvi put je prikazana u Londonu 1602. gоdine, a prvi put je štampana naredne, 1603. godine. Delo je pisano u stihu, mada ima u njemu i proznih mesta. Sastoji se iz pet činova. Lica u komadu su mnogobrojna. Siže drame je dosta složen i njena kompozicija je izuzetno bogata promenama mesta (dvadeset puta), temama i situacijama. Hamlet je po vrsti tragedija, jer se priča o kralju “koji je ubio svog brata da bi došao na presto, s njegovih osam mrtvih, jednim duhom, jednom poludelom i jednim koji se pravi lud'' Kada se govori o Hamletu, nije moguće a da se ne pokerene i problem tzv. ''hamletovštine''. U njenoj osnovi je stalno odlaganje akcije. Zato se i smatralo da ''hamletovština'' nije ništa drugo do ''neodlučnost, razmišljanje mesto delanja, odsutnost volje i sposobnosti za čin, mizantropsko bežanje od sveta i života...''
-U ekspoziciji drame Hamlet saznajemo da Danski kralj iznenada umire, a da ga umesto sina nasleđuje njegov brat Klaudije, koji se ženi njegovom ženom,udovicom.
Sledi zaplet u kom se Hamletu, javlja duh njegovog oca i otkriva mu da ga je otrovao njegov brat Klaudije, čime traži osvetu. Hamlet odlučuje da glumi ludilo kako bi potvrdio Klaudijevu krivicu. Od glumaca koji su pristigli na dvor traži da pripreme predstavu, ali po njegovoj zamisli.
U glavnom delu, odn. kulminaciji glumci igraju predstavu , Mišolovka, u kojoj je prikazan čin ubistva kralja. Ogorčeni kralj Klaudije prekida predstavu i odlazi. Hamlet ubija kraljevog savetnika Polonija, shvativši da prisluškuje njegov razgovor s majkom. Bojeći se za sopstvenu bezbednost, Klaudije šalje Hamleta u Englesku,s nalogom da bude ubijen.
Sledi peripetija - Ofelija zbog smrti oca Polonija gubi razum. Laert, njen brat, besan se vraća iz Francuske da osveti svog oca. Kralj njegov dolazak koristi kako bi napravio plan o ubistvu Hamleta, koji se vratio u Dansku. Laert će izazvati Hamleta na dvoboj, mač će biti premazan otrovom, a pripremiće se i otrovni napitak.
U raspletu kraljica saopštava da se Ofelija utopila,a Laert izaziva Hamleta na dvoboj. Tokom borbe, kraljica pije vino u čast svog sina ne znajući da je otrovano i umire. Laert i Hamlet se međusobno ranjavaju. Umirući, Laert otkriva kraljevu zaveru. Hamlet uspeva da ubije kralja Klaudija,ali I on umire. Od svih njih preživeo je jedino Horacio, verni Hamletov prijatelj i svedok velike tragedije koji će ostati da priča o Hamletovoj sudbini.



Zorić Jelena


Likovi Hamleta

Edit 0 1


Клаудије
external image hamlet.gif
external image hamlet.gif
jе садашњи краљ Данске, Хамлетов стриц, који је наследио престо након смрти свога брата, старог краља Хамлета. И он се, врло брзо, жени Гертрудом, удовицом свога брата. Открива се да је он убио краља Хамлета.
Гертруда је краљица Данске, Хамлетова мајка. Поставши удовица након смрти краља Хамлета, она се сувише брзо удала за Клаудија.
Розенкранц и Гилденстерн су стари школски другови Хамлета. Чини се да су Клаудијева продужена рука и да се део његовог зла прелио у њих. Таквом утиску доприноси то што се они касније јављају као краљеви људи који ће пратити Хамлета у Енглеску и носити краљево писмо са захтевом да се Хамлет убије.
Хорације је Хамлетов пријатељ из Витенберга. Приказан је као „учењак“, и готово са сваким на двору лако ступа у разговор, од стражара до краљевског пара. Хорације је једини лик са којим Хамлет разговара слободно током највећег дела драме.
Фортинбрас је крунски принц Норвешке. Он је син краља Фортинбраса, кога је у бици убио Хамлетов отац, тако да и он захтева освету. Његова чврстина и одлучност су у супротности са Хамлетовим оклевањем.
Полоније је главни Клаудијев саветник и отац Офелије и Лаерта. Он је стар, и обично шаљиво приказиван као приглуп и неко ко се разбацује речима.
Лаерт је Полонијев син, млади племић који живи у Паризу, и долази кући због крунисања Клаудија. Он је послушан син, нежан брат, помало склон придиковању.
Офелија је Полонијева кћи и сестра младог племића Лаерта. Оставши рано без мајке, Офелија у оцу и брату тражи ослонац. Све што јој се деси, сваку промену у осећањима и у односима других према њој, она саопштава оцу и брату. У односу на њих двојицу, она је несамостална и сасвим подређена њима. Она нема свој став и своје мишљење, чак и онда када се ради о њеној интими. Када јој се Хамлет удвара и пише нежна писма, она то одмах преноси брату и оцу. Несамостална и одвећ емотивно везана за оца, Офелија, по очевом савету, Хамлету враћа љубавна писма.
Она је жртва околности, принуђена да одбије човека кога искрено воли, да би послушала оца, као и да лаже да би заштитила оца. У каснијем развоју приче она је изложена све снажнијим притисцима, који на крају сламају њену крхку личност. Она губи ослонац у стварности која је окружује и све се више утапа у неки имагинарни свет, бајковит, настањен биљем, цветовима, латицама и бистротечном водом. Она све више тоне у свет мириса, боја, свет који је супротстављен бруталностима реалног света. Цвеће израста у симболику која је у функцији откривања Офелијиног духовног света, али и оних који су око ње. Она сваком намењује понеки цвет, сходно његовим особинама, али никоме не даје цвет љубичице јер оно значи верност, а верности у свету више нема. У белој хаљини са венцем цвећа на глави, она завршава као утопљеница у потоку.
Хамлет је дански краљевић, син покојног краља, који се такође звао Хамлет. Био је отменог духа. Знање је стицао у Витенбергу, на Лутеровом универзитету. Свој дух је богатио позоришним представама, читањем поезије, изучавањем филозофије. Био је добар мачевалац, одевао се по моди, а одликовали су га и трезвеност, чистота, младост и лепота. Када сазнаје да му је стриц убио оца, он мења свој однос према мајци, осуђује је, а на неки начин и презире јер је изневерила љубав његовог оца и удала се за његовог убицу. Оптужује је за жељу, за неукроћену плиму крви – то не може да разуме и да прашта женама. Свој презир према њој преноси на цели женски род. Одраз његовог разочарења мајком види се у његовом односу према Офелији коју доводи до лудила и тера у смрт. Хамлет живи у несавршеном свету у којем владају неправда, завера, лаж, лицемерје, прељуба, убиство, властољубље... Хамлет је дубоко разочаран светом и човеком. Преко обећања датог Духу жели да исправи неправду у свету и казни злочин, али је свестан да за то мора починити нови злочин и зато је неодлучан. Хамлет помишља и на самоубиство, али се плаши смрти, оног непознатог што долази са

њом. Због неодлучности, пасивности Хамлет је разочаран самим собом. За Хамлетову борбу нема решења и драма се завршава трагично.

Дајана Карагаћа


external image mp.jpgrište, u vreme Šekspirovo kao i naše, izrazito je društvena umetnička forma, a ne neka igra beživotnih apstrakcija. Šekspirove drame su uvek bile van ormara: bile su i jesu za svet i o svetu. Nije Šekspir pisao i glumio samo za nemilosrdnu komercijalnu industriju zabave. Pisao je i spise koji su duboko zadirali u društvenu i političku stvarnost tog vremena. Teško da je drugačije i mogao: njegova pozorišna družina, čiji je bio akcionar, morala je, da bi opstala, svakog dana da privuče 1500 do 2000 gledalaca među drvene zidove pozorišta, a konkurencija od strane drugih pozorišta bila je žestoka. Rešenje je bilo u jačini zainteresovanosti. Šekspir je morao da se uvuče u najskrivenije želje i strahove svoje publike. Kao pisac, retko je počinjao sa praznim papirom. On bi obično uzimao građu koja je već bila u opticaju i u nju ubrizgavao vrhunsku stvaralačku energiju. Ali niko ko na Šekspirovu umetnost snažno reaguje ne može da poveruje da ona dolazi isključivo iz onoga što je pročitao. Jedna od najznačajnijih odlika Šekspirove umetnosti je dodir stvarnog. Kao i od bilo kog drugog pisca čiji je glas zanemeo a telo odavno prešlo u prah, sve što ostane jesu reči na papiru. Da bi se shvatilo ko je bio Šekspir, važno je pratiti tragove koje je rečima za sobom ostavio, u životu kojim je živeo i u svetu prema kom je bio tako otvoren. A da bismo shvatili kako je Šekspir koristio maštu da svoj život pretvori u umetnost, važno je da i mi upotrebimo sopstvenu maštu.
Stiven Grinblat
Marijana Klasoviti


Šekspir piše o otvorenoj rani, i kroz njega mi je znamo otvorenu i znamo je zatvorenu. Znamo je kada prestane da udara i znamo je kada je na vrhuncu groznice. U pokušajima da pristupite Šekspirovom delu u celini, od vas se traži da se uhvatite u koštac sa perspektivom u kojoj je horizont naizmenice ruši i ponovo pred
vama stvara i u kome je um podložan intezivnoj raznolikosti raspoloženja. Međutim, kada jednom dođe do istrage, nema drugog puta do onog koji vodi njemu. Čovek otkriva dugi koridor pozitura, surovih,external image EXPRESS_pint.jpg fantastičnih, gipkih, grbavih i kao isklesanih. Sve su one sadržane u rani koju Šekspir ne pokušava da zašije i preoblikuje i čiju bol ne pokušava da otstrani. Njegov jezik je grlen, arapski, jesenji, zemljani, zimski, izoštren, mrtvački, go, epileptičan, budjav i licemeran. Kroz sve se kreće sa strasnom i fleksibilnom kontrolom. On se vrti i grize sopstveni rep, vrši nuždu na sopstvenom tepihu, prezire sredstva komunikacije i pojas za spasavanje. Ali građa nikad ne popušta. On pobacuje, menja pravac, zaboravlja gde je stao, nose ga kući pijanog, ispadaju mu naočare. On preuveličava, pojednostavljuje i falsifikuje. Trpi vatru, požar, ubistvo, plačku. Trpi ravne tabane, probleme sa bešikom, padanje u nesvest, jutarnju mučninu. Trpi silovanje. On trpi, čini i preživljava sve to, al građa nikad ne popušta. Rana je otvorena, rana je nastanjena.
Harold Pinter
Danijela Jovanic
Kviz