Вики страна ДОКТОРФАУСТУС ученика IV3
Из угла Јозефа К.

И сада док ме одводе до судњег места, ја не схватам своју кривицу. Можда сам и зато крив, што је не видим. Целог живота сам се трудио да будем неприметан, да никоме не сметам, да никога не повредим. Када се осврнем ка својој прошлости видим да не постоји особа која ће патити због мог нестанка, особа која ће жалити за мојим осмехом, мојом причом. Можда је моја кривица што немам никог. Кајем се. Тек сада увиђам свој бесмислени живот. Дајте ми још једну шансу, учинићу све; променићу друштво, променићу читав систем и свет учинити много лепшим. Осећам велики бол док ме двојица одређених да окончају мој живот полажу на камен. И док један од њих забада хладан и оштар нож у моје срце осећам продоран бол, страх и тугу. Помишљам "као псето", такав ми је цео живот. Без комуникације, прави хедониста.
Одједном, нека светлост ми пара очи, појављује се неки човек, не препознајем га. Можда је дошао да ме спаси, нешто виче, али га не разумем. Можда је то сами Бог, он ће ми пружити другу шансу на неком бољем месту. Будим се у мрачној соби. Чујем разне гласове, псовке. Осећам неудобност свог кревета као да сам спавао неколико векова. Одједном чујем звоно, човек до мене устаје и прилази решеткама. Зове ме: "Хајде К., време је за доручак." Изгубљен сам, не знам ко је он, како зна моје име? Пратим колону. Гладан сам. Храна је очајна. Прилази ми човек обучен другачије од осталих, схватам да сам му подређен. Говори ми:"Јозефе К., Ви сте од данас слободни. После доручка се спремите и можете ићи." Није ми јасно, зар ме нису убили? Човека из собе питам која је година, он ме изненађено гледа и одговара 2011-та. Полако схватам, ово је моја друга шанса. Окајао сам грехе, нисам више у процесу. Срећа обузима моје тело, коначно сам слободан на неком бољем месту у неком бољем времену. Излазим из затвора и крећем се дугом, прелепом улицом. Око мене је много људи, посматрам их, негде журе. Крећем се кроз парк. Један младић, изразито мршав са упалим очима, креће се нервозно. Гледа на све стране као да тражи нешто. Младићи иза њега, сличне грађе, га дозивају и он забада нешто у руку и одједном се мења. Смеје се, срећан је и ја помишљам како сам пронашао рај. Потребна је само та справа и ја ћу бити срећан. Проналазак те справе остављам за други пут. Одлучујем да нађем посао. У једној угледној банци примају ме да радим на шалтеру. Помишљам како је све лако, како су овде људи добри, насмејани. Упознајем много људи, покушавам да се што више дружим. Постајем управник банке и стичем велики углед. Упознајем прелепу девојку и желим да је оженим, по први пут осећам љубав, праву срећу. Желим да ово траје заувек. Једног кишног јутра позива ме директор у канцеларију и саопштава ми да је је добио наређење да ме отпусти. Не схватам, тражим објашњење, али он говори да није у могућности да ми га да. Одлазим до своје девојке, сада већ веренице, и саопштавам јој да сам остао без ичега, да сам отпуштен. Она ми у том тренутку говори да није спренма, није спремна за брак. Не схватам, до јуче ми је говорила о својој љубави, заједно смо маштали о великој породици, а сад ми каже да није спремна?! Разочаран, у том тренутку, све схватам. Овај свет је лажан. Он је мрачан и бесмислен, као и свет у мом прошлом животу, само има бољу маску. И даље сви гледају само себе, само у овом свету не други начин, кроз новац. Око њега се све врти. Док се крећем улицом и даље препуном људи схватам зашто они журе, само они то не знају. Они не знају да су у процесу. Не схватају бесмисленост, не схватају да је друштвени систем од њих направио машине, да им је сваки дан исти. Сећам се момка из парка, сада схватам да је "срећна справа" заправо "справа смрти". Она окрепљује његов дух, а убија његово тело. Он је немоћан да ишта учини.
Схватам да човек никада неће бити слободан, он ће увек зависити од друштвеног поретка, од процеса. Битна је само јединка, она задовољава своје потребе не обраћајући пажњу да ли тако угрожава неког око себе, али она није крива. Крив је процес, криви су људи на челу, којима не знамо име, ни изглед. Они су ти који управљају, а ми смо немоћни да то променимо, јер смо им већ дозволили превише. Опет осећам снажан бол, нестајем. Опет сам у сам у каменолому и схватам да је то био мој дух будућности. Моја друга прилика је искоришћена. Трећу не тражим јер ћу опет наићи на исти свет само под другачијом маском. Не желим да знам, можда буде гори. Бољем се не надам.

Александра Марсенић III3


Одрази у огледалу

I

Зато што је та верност неприродна и извештачена
од почетка до краја. У њој је много реторике, али нема
логике. Изневерити старог мужа ког не можеш
поднети- то је неморално.
А.П.Чехов, Ујка Вања


Склањала је поглед под велом. Скривала је страх, патњу и тугу. Знала је постаће жена старог човека, угледног доктора, професора. Можда ће бити мајка његове деце, маћеха сигурно. Руке дрхтаве и хладне прекрива чипком белих рукавица. Утегла се у корсет, чврсто. Није желела да осете њен страх, зато је уздинуте главе пришла олтару. Самоуверена изговарала је речи гласно, речи које њено срце није хтело да призна у тишини: „Да, ја, Јелена Андрејевна, узимам господина Серебрјакова за мужа. Бићу му верна, заувек с њим, и у добру и у злу, у здрављу и болести, богатству и у беди.“
Мрак. Тишина. Мисао. Мучила је једна мисао, сада госпођу, Јелену Андрејевну: И у музици и у кући мога мужа, у свим романима – свуда. Била сам само епизодно лице. Њен живот је без обавеза, празан и труо. У њој виде само лепоту тела, руку, ногу, бедара...а стварно не поседује ништа што би је учинило стврано привлачном. Апсурдно!, помислила је.
Њен, Јеленин, живот је пустиња. Вриштала је немо: Водите ме одавде! Водите, убијте ме, али ја не могу остати овде, не могу! Госпођа у кући, бедница међу људима. Молим вас, мислите боље о мени. Она жели поштовање, потребно јој је као ваздух. Без њега је безвредна. Ионако је, удајом, изгубила себе. Све се, сада, код ње променило- и покрети, и мисли, и осећања, и жеље...жеља више готово да и нема. Чује шпат и оговарање. Чује речи које је вређају. Чује и мисли да је безвредна, некорисна, само једе, спава, шета и... заноси лепотом свога тела. И све је истина и све боли.
Међутим она сања. Сања бољи живот и разумевање. Сања као јој се диве. Није од камена, није празна, она осећа. У кући нема ваздуха, загушљиво је и тесно. Полудели сте...О, ја сам боља и узвишенија него што мислите, кунем вам се!
Склопила је дланове у молитви. Храбро ће кренути даље. Ништа је више не може зауставити. Несрећна је, то је тако номално. Диже главу и постаће гора од оне старе Јелене која остаје у очају. Оствариће свој сан, имаће их на длановима, у шакама. Молиће је да буде она стара, а она ће бити изнад свега и свакога испуњена подсмехом према свима и свему, подсмехом према животу.



II

Сабласт која на том месту сјаји, присно,
укочен у хладном сну презира спава
заоденут Лабуд, изгнан бескорисно.
С. Маларме, Лабуд


Нисам хтео да мењам свет. мени је овај мој био довољан и добар. Нисам желео да имам све. Желео сам да живим живот, да на крају склопим очи заувек, али са осмехом, срећно и задовољно.
Мени је потребна љубав. Није важно чија, али мени упућена, мени окренута. Своју сам љубав посветио писању. Трудио сам се да успем, да постигнем да мој глас чују. И јесам, чули су ме, али касно, нисам доживео. Први избор мојих песама изашао је четири године након моје смрти.
Ево,ту сам да вам дозволим да провирите кроз шпијунку прошлости. Хајде, завирите! Видите ли оног господина који, у својој радној соби, ради тихо, дуго и напорно? То сам ја, професор енглеске књижевности, чувени Стефан Маларме. Ја кажем: цвет!. и ја немам пред очима цвет, ни слику цвета, ни сећање на цвет, него одсуство цвета. Неми педмет...
Касно сам стекао признање, али сам од тада до данас остао запамћен као неко ко је важан за настанак и развој европске модерне мисли, књижевности, поезије. У поезији сам тежио да замрачим смисао, да читаоци слуте и домишљају значења мојих стихова. Међу најпознатијим мојим творевинама је сонет Лабуд, сонет о полетима узалудним и лабуду некадашњости. Он је химна узалудности и отмене лепоте привида. Он је лабудова песма човечности. Наследио сам од неколицине својих песничких предака склоност да се служим убојитим пером у уметничке сврхе, у сврхе досезања и остваривања лепоте. Један од тих предака је Теофил Готје. Утицао је на мој развој, али сам, ипак, остао свој, у песништву и у сваком смислу. Њему величанственом одужио сам се посмртном здравицом. Други је Бодлер. Утицао је својом појавом у песништву на мене и многе друге. Али ја не стојим уз њега и нисам његов следбеник. Његова поезија за мене је поезија ружног и ништавила. За разлику од њега, ја нисам осећао мржњу према околини, мржњу која је код Бодлера очекивана и разумљива. Волео сам своју жену, породицу, волео сам свет и људе. Девичанско Данас, живахно и красно/ заносеним крилом да л' разбити смеде/ језеро слеђено, с ињем, куд се деде/ летова засталих ледник блистав јасно.(Лабуд)

Нинић Миљана III3



ЗНАКОВИ

*

Клуб је пун. Трешти добра музика. Музика заглушујућа, светла су пригушена. Он је са пријатељима у дискотеци. Све гори од добре атмосфере. Девојка на подијуму игра, и многи је гледају. Игра као да јој је то последњи плес. Он стоји и посматра њену игру. Његови је пријатељи посматрају. Девојка њише куковима, увија се, привлачи погледе. У загрљају је другарице. Он је на тренутак прекинуо плес девојке и јавио јој се. Девојка се зове Ана и његова је другарица. Ана га повлачи за руку и жели да играју. Несвесна онога што ће се догодити, жели да га увуче у необичноритмичну игру тела. Свуда око њих су људи, далеки и необични. Дотеране девојке, намазане бојама шминке, обучене јадно, чекају да се нешто догоди. Погледи. Он зна да је Ана другачија, она се не обазире на то шта други мисле, не носи маску- због тога му се и допада. Затворио је очи и препустио се кретњама тела. Лутајући кроз лавиринте осећања покушава да пронађе снагу да јој каже шта осећа. Хоће ли се пријатељство окончати? Крупне и прозрачне њене очи погледале су га, а њене пуне усне преплавио је чудесан осмех. Моли се да му каже нешто лепо. Утопиће се у алкохолу, ако се разочара. Опијен заборавиће ово све. Девојка и малдић могу бити пријатељи. Онда ће временом да се заљубе, једно у друго, или једно или друго- можда привремено, можда у погрешном времену, можда заувек, а можда прекасно или никада. Одзвањају њене речи, ваљда, притискају га тежином. Поигравао се, сада је касно. Препушта се пијанству.

*



Време пролази и ја се удаљавам од њега, он се удаљава од мене. Мисли, понашање и речи његове, све је далеко. Иако није ништа рекао, схватила сам. Нема додира, ни погледа, нема разговора у којем би ми све рекао у лице. Савремена технологија допринела је да све буде безболније. Добила сам мејл. Крај.
Људи су слободнији преко интернета, бољи ако су чланови какве друштвене мреже, па и он. Не морате никоме прилазити, не морате бити оно што јесте и ко јесте. Можете се сакрити иза тастатуре, миша и монитора. Можете се сакрити, побећи, нестати, можете окончати љубав преко интернета. Питам се: Треба ли дићи руке од свега?


*

Било је пролеће. Родила се љубав. Познавали су се, заволели се и схватили су да су једно у другом пронашли љубав какву су одувек тражили. Идеалну и савршену. Пружао је све, целог себе. Чувао је њу, од себе и других. Помишљали су да не постоји ништа лепше, племенитије и обухватније од љубави. Прослављали су годишњице. Он јој је и даље давао свет на длану, за њу то више није било довољно. Покушала је да оде од њега. Пређене су границе. Пуцањ. Она је убијена. Стајао је изнад њеног непомичног тела и питао се: Колико је између љубави и мржње? Од разума до лудила?Од живота до смрти?Од мене до тебе?




Абутовић Анђела III3




Susret sa pesnicima evropskog simbolizma



”Sve je samo simbol što ti vidi oko,
sve što dušu tvoju vedri i mrači.
Simbol je i zemlja, i nebo visoko,
a suština ono, što on sobom znači“

V.Ilić, “Kleon i njegov učenik“


Krajem 19. veka na evropskoj pesničkoj sceni javili su se vesnici novih ideja, utemeljitelji moderne osećajnosti i “ukleti pesnici”, simbolisti poezije 20. veka. Inspirisani idejama francuskih parnasovaca i protivni poetici realizma, francuski simbolisti okreću se unutrašnjem svetu, a u prirodi vide znake, skrivena značenja.Oni podržavaju, nastavljaju, slede Bodlerovu ideju izraženu u programskoj pesmi “Veze”:

“Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
Što ga putem prisnim pogledima sreću.”

Susret sa “ukletim pesnicima” i njihovom poezijom, upravo je kretanje čoveka kroz šumu zagonetki, tajni, snoviđenja. Otkrivaju se čudnovati svetovi pred čitaocem simbolističkih stihova, a iza tih svetova rađaju se novi svetovi domišljanja.
Šarl Bodler svojim stihovima donosi simbole kojima smo okruženi. U pomenutoj pesmi “Veze “, on postavlja ideju da je sve na svetu povezano. I život i poezija, predstavljeni su kao “šuma simbola “. Postupak kojim se jedan čulni utisak zamenjuje drugim, sinesteziju, i Bodler i drugi simbolisti obilato koriste i time uvode čitaoca u jednu novu “realnost” izatkanu od piščevih i čitaočevih snova:

“Ko odjeci dugi što daljem se svode
U jedinstvo mračno i duboko što je
Ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
Mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečja sveži,
Zeleni ko polja, blagi ko oboe,
- Drugi neiskvareni, pobednički, teži...”(“Veze”)


Jedna od najpoznatijih Bodlerovih pesama, “Albatros “,ustvari, govori o pesniku i njegovom položaju dok stvara. Govoreći o morskoj ptici velikih krila, pesnik misli na sebe. Albatros je simbol. Albatros, kojijeulovljennazemlji, jestepesnikurealnostisputan. On je silna, moćna ptica, “knez oblaka”, “kralj azura”. On predstavlja sve “velike”, “silne” ljude, a ne samo pesnika i ljude koji su neshvaćeni. Bodler je, znamo, bio pijanac, dekadent, ozloglaseni “Princ tame”, jednom rečju boem. Možda se i ne može porediti sa tako uzvisenim bićem koje osvaja nebo veličanstvenim letom. Albatros, naravno, nije mogao da bira. Kada ga mornari uhvate on postaje jadan, nemoćan, dok je pesnik, može se učiniti, sam kriv za svoje “zatočeništvo” i neprilagođenost drustvu. Pesnik, Bodler, nije želeo da se utopi u masu ljudi. Uvek je na drugoj, suprotnoj strani. Šokiraoje „upadajući“ nazabaveupijanomstanjuiupratnjiprostitutki.

Francuskisimbolisti, kojenajavljujeBodlerikojigaslede, anazivani „ukletimpesnicima“ su: StefanMalarme, PolVerleniArturRembo. Oni su u svojim pesmama opisivali pariske noći, svoje izazove i mračne strane. Sa druge strane, iako oslobođeni, vodili su računa o formi pesme i težili su muzikalnosti, dakle, postavljali su i granice svojoj poeziji u formi. Artur Rembo se veoma mlad povukao iz sveta poezije, a iza sebe je ostavio remek- dela. Stvaralaštvo Pola Verlena će obeležiti melanholija, psihičko stanje depresije, naglašena sentimentalnost i bogata liričnost. U delu “Jesenja pesma“ može se uočiti da je priroda, za njega, umetničko sredstvo iskazivanja unutrašnjih raspoloženja i da je svoj pesnički estetizam gradio na skladnosti reči, zvuka i ritmičkoj organizaciji stiha. Malarme, jedan od vodećih simbolista evropske poezije, zalagao se za “čistu poeziju“ u kojoj će sugestija i asocijacija biti iznad imenovanja stvari. „Ja kažem: cvet! i ja nemam pred očima cvet, ni sliku cveta, ni sećanje na cvet, nego odsustvo cveta. nemi predmet...“, kaže Malarme na jednom mestu. Prema tome, simbolisti tragaju za smislom, apsolutnom lepotom, preziru lažni moral koji vlada društvom i površnost svakodnevnog života.

„Pejzaž bez premca to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
Ko da su tužni ispod čudne šminke.“(„Mesečina“ Pol Verlen)

Pesnici francuskog simbolizma najavljuju, u vremenu u kojem stvaraju, poeziju i osećajnost modernog čoveka, budućnost. Često neshvaćeni i osuđivani zbog svojih stihova, kao Bodler zbog knjige pesama “Cveće zla“ koja je završila i na sudu, i načina života, oni su u narednoj pesničkoj generaciji prepoznati kao vesnici novog doba. Danas, ovi stvaraoci ostavljaju čitaoca, „modrnog čoveka“, često zbunjenim, izgubljenim, ali istovremeno ispunjenim lepotom i snažnim osećanjima. Pred stihovima pesama „Mesečina“, „Labud“, „Ofelija“, čitalac ostaje zadivljen, ali i sa neobičnom željom da odgoneta zagonetke, otkriva nove svetove u pesmi i u sebi.

„Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
- Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.“(„Ofelija“, Artur Rembo)

Kristina Topalović III4